UVOD U MOJU GRČKU PRIČU

kalamataNe računajući lekcije iz istorije i geografije, kao ni seriju Vruć vetar sa Šurdom i čuvenom melodijom  Ta Delina, Grčku sam prvi put upoznao tek kao maturant srednje škole, davne 2002 godine.  Ekskurzija od 10-ak dana, više vremena u autobusu i hotelima nego na destinacijama koje smo obilazili. Više piva nego nafte koju je taj isti autobus trošio na proputovanju. Kao i sve maturantske ekskurzije uglavnom. Ali ipak, i ako je sve bilo u brzini i ponekad u mamurluku, negde u malom mozgu mi se urezala ta Grčka. Kljucala je s vremena na vreme, a vraćao sam joj se slušajući hitove Despine Vandi, navijnajem za Grčku na evropskim i svetskim prvenstvim i bodrenjem pesama na Evroviziji…

kalamataDo našeg ponovnog susreta je prošlo dobrih 9 godina. Studiranje, besparica i još mnogo drugih razloga nisu dozvoljavali da se sretnemo. Ali ponovno viđenje je nadoknadilo sve propušteno. Sreli smo se na Lefkadi. Moja bivša devojka, a sadašnja supruga, je za odmor izabrala ostrvo koje tada nije još uvek bilo toliko popularno poput čuvena tri prstena sa „druge strane“ kopna. O tome kako smo se proveli i šta nas je sve snašlo ću drugom prilikom, ovaj uvod u moju Grčku priču i onako preti da bude poduži i bez dogodovština sa Lefkade. Dovoljno je ponoviti onu da ko jednom vidi Lefkadu ceo život želi da se vrati njoj, jer Jonsko more ostavlja bez daha i ako vidite neko drugo more to neće biti to… Ali možda to i nije tako, bar ne u mom slučaju…

kalamata

Prošlo je još  6 novih godina da bih se opet uputio na jug.  U tih 6 godina sam se venčao, dobio sina Dimitrija, promenio nekoliko poslova, osvojili smo nekoliko vaterpolo prvenstava i za malo zlato u košarci u Riu… Uredno sam svakog leta pratio SAT patrolu Mirka Alvirovića do Grčke, lajkovao slike na Facebooku i Instagramu… a onda je došlo vreme da se vidimo opet… Moja supruga ima sestru koja živi u Kalamati. Mesto na jugu Peloponeza za koje verovatno ne bih ni čuo da se nisam oženio… Magdalena , moja supruga, je uvek sa žarom i nekim čudnim sjajem u očima pričala o tom gradu. Bila je toliko puta dole. Pokazivala mi je slike, klipove na netu, pričala o gradu, plažama, okolnim mestima… Njen otac, veliki zaljubljenik u more, mi je takođe sa ushićenjem pričao o dugačkom putu, o mestima koje je prolazio dok je putovao do svoje ćerke i pokazivao mi ih u Atlasu za osnovnu školu… Pričao mi je o samom gradu, o maslinama, zemljotresu koji je uništio skoro čitav grad… I sad kad se osvrnem, kao da sam i ja zavoleo Kalamatu, a da nikada nisam ni kročio u nju…

kalamata

Dimitrije je sada već „veliki“ dečak, ima 3.5 godine i trebalo bi da ga vodimo na more, razuman je i dobar, ohrabrivali smo jedno drugo supruga i ja. Nikada sa detetom nismo išli na dalji put, u kolima se vozio samo po gradu, nismo mogli da pretpostavimo kako će se ponašati u putu od 1250 km koliko ima od Kragujevca do Kalamate. Iskren da budem nisam bio za to, strahovao sam kako će sve proći, sa decom nikada niste na čisto, naročito ako imate dete poput Dimitrija koje ume da bude „nezgodno“ kada su nove stvari u pitanju. Šta ako bude pravio haos u putu, jer toliki put dosadi i odraslom, a kamoli nestašnom dečaku koji nema mira i ne stoji u mestu duže od 2 sekunde? Šta ako se razboli, dobije temperaturu u putu, a sirup ne voli da pije? Šta ako mu bude muka i pored tabletica protiv mučnine? Šta ako bude mnogo jaka klima u autobusa? Šta, kako, gde, zašto? Milion pitanja. Nekako mi je u glavi bio sam taj put i autobus, o moru i o tome kako će biti kad stignemo nisam ni razmišljao. I bio sam protiv toga da idemo, bolje da ostanemo kod kuće, pa kad još malo poraste ići ćemo.  Ali kako to obično biva, preovladala je moja supruga. I ako je pored ovih mojih milion pitanja ona imala i milion svojih, toliko je bila rešena da idemo da sam ja na kraju popustio. IDEMO! Pa kako bude, snaći ćemo se nekako. Bio je to jedan od onih trenutaka kada treba poslušati svoju lepšu polovinu i priznati kasnije da je (kao i uvek uostalom) bila u pravu. Čudna je stvar ta ženska intuicija…

kalamata

O pripremama da ne pišem, pravljenju spiskova, brisanju stavki sa istog, dodavanja novih… O slikanju za pasoš, puzenju po SUP-u u onom delu za fotografisanje kako bi Dimitrije ličio na sebe na slici u pasošu drugom prilikom, kada budem pisao neku komediju… O mogućim i nemogućim scenarijima o putu u svojoj glavi bih pisao u tomovima, pozavideli bi mi i Hičkok i Spilberg….

ŽIVELA SAM SAN S LJUDIMA GRČKE

Došao je dan za polazak. Pozivamo agenciju preko koje putujemo da bi utvrdili u koliko sati bi trebalo da čekamo autobus , po redu vožnje kod Batočine su u 18h. Službenica se javlja, autobus je na Horgošu, čeka da pređe granicu ništa ne brinite pozvaću Vas ja kad da krenete. Horgoš!? Kakav crni Horgoš, kad na sajtu piše da keće iz Novog Sada? Još da ne brinem. Pa mi smo izabrali vas jer smo očekivali da veći deo puta bude noću kada bi Dimitrije spavao (nadamo se) sad ispada da se sve okrenulo. Epilog priče, autobus je stigao kod „Kapije Šumadije“ u 23.30h. Naravno da je dete zaspalo kod kuće, naravno da je bio nervozan kada smo ga budili da krenemo, da nije hteo u auto jer je napolju mrak. Naravno da vozači nisu dali da unesemo torbu gore kako bi je uglavili između sedišta da Dimitrije ne upadne ako negde vozač naglo zakoči. Naravno da sam pomislio šta mi je ovo trebalo u životu. I naravno da je tu Magdalena da smiri situaciju.

kalamata

Kako je sve počelo, očekivao sam kulminaciju u putu i ako smo se dobro pripremili. Tabletice protiv mučnine u sokić, sokić na svakih 7-8 sati. Omiljene igračke puna kesa, telefoni puni crtanih filmova, bojanke, čitanke… Puna ratna oprema. Možemo i na Mars, šta je tričavih 1250 km. Krećemo!!! (da li su pasoši u torbici sam proveravao svakih 50km)

ADIO VOLJENA ZEMLJO

Dimitrije oduševljen. Sedi dete do prozora i uživa u prostranstvima koja ostaju za nama. I zapitkuje: „A kada će više to more?“  Ceo put je bio dete za primer, toliko je bio dobar da ja nisam mogao da verujem da se neće ostvariti ni jedan sekund svih mojih scenarija.

kalamata

U Atini nas je sačekao Sekin (Magdaleninu sestru zovemo Seka) komšija, jer ni ona ni njen suprug zbog posla nisu mogli da dođu po nas. Magdalena zna po malo da priča na Grčkom pa je bila prevodilac jer sam ja stalno nešto zapitkivao. Oduševio sam se putem od Atine do Kalamate. Stigli smo kod Seke oko 19h. Nakon 20h putovanja eto nas konačno na odredištu.

KAKO SE U NOĆI BANKROTA RODILA MOJA DUNJA

Kalamata. Status na Facebook-u: „Stigli smo, ako se zaplivam odoh ja u Afriku.“ I letovanje može da počne. Bez planova, bez žurbe. Pregurali smo autobus, sad može kako hoće.

kalamata

Ne postoje reči kojima bih opisao koliko je Dimitrije oduševljen morem. Deca obično imaju strah od ulaska u vodu, od talasa. Voda bude nekad hladnija pa traže da izađu. Kod nas to nije bio slučaj. Kao savesni roditelji stavili smo sinu mišiće. I neka uđe u gumu. Za svaki slučaj… Dva koraka u plićaku i uskakao je u vodu, nismo stizali ni da ga pokvasimo propisno kako bi se lakše prilagodio temperaturnoj razlici već se probijao kroz vodu. I nije hteo da izlazi iz nje. Lepše je jeo, bolje je spavao. Atropijski dermatitis sa kojim smo se borili od kako se rodio se povukao posle nekoliko dana. Koža mu je lepo potamnela, a kosa posvetlela. Od Sunca kako kaže njegova mama, verovatno genetika ne igra neku ulogu jer mu je I tata plav. Sredozemno more je učinolo svoje.

kalamata

A uporedo sa Dimitrijevim oduševljenjem išlo je i moje ushićenje. A opet kao da nije ni sustizalo Magdalenino. Razmisljao sam o tome kako ovoga puta zaista osećam Grčku. Nije da sam nešto često dolazio i nije da se nisam lepo proveo na Lefkadi, ali ovoga puta nešto je bilo drugačije. A to nešto se ogledalo u tome što sam ovoga puta došao među Grke u goste. Ogromna je razlika kada ste u hotelskoj sobi gde gledaju da vam samo bude udobno i čisto, gde vi spremate jela koja inače spremate i u Srbiji, kada su po komšijskim apartmanima isto Srbi i toga da vas ugoste Grci u svojoj kući. Pa jedete Grčka jela koja sprema Grkinja, javljate se komšijama sve nešto kao važni i ako pored tog pozdrava znate samo još koju reč Grčkog. A te komšije vam odgovaraju i pored toga još nešto objašnjavaju i rečima i rukama ne bi li ih shvatili jer im je drago da vide nekog iz Srbije… A kod tih istih komšija se čuje muzika po celi dan i celu noć. Kolege sa posla svraćaju da pozdrave goste i donose lubenicu od 15 kilograma… Osetite taj duh, tu energiju, nekako se osetite među svojima i ako su to sve stranci oko vas. Seka nas je čuvala kao malo vode na dlanu. Bilo je to nezaboravnih 15 dana sunčanja, kupanja i Despasita koji nije mimoišao ni Kalamatu.

kalamata

Prošlo je više od mesec dana kako smo se vratili u Srbiju. Na staro. A nije prošao ni jedan dan da Dimitrije nije pitao kada ćemo da se vratimo kod Keke, kako on zove svoju tetku. Kad će opet da se vidi sa Mariom i Vulicom, svojim sestrama. Razumem ga potpuno. Izgleda da je ljubav prema moru i Grčkoj nasledna, a on je imao i od koga da je nasledi. Čak mu je i ime grčkog porekla… A kako i da ne zavoli zemlju u kojoj je ”paradajz ko lubenica, lubenica ko kuća, a kuća bela na Suncu, Sunce toplo, vruć vetar, ljudi blagi i svi igraju”. Sledeći put idemo da ostanemo…

kalamata

Mi i Grci jesmo jedan narod, to znam odavno jer mi je jedan pradeda bio Solunac i nosilac Albanske spomenice. Jesam Srbin i duša mi je Srpska, ali je zato srce pripalo Grčkoj.

 

Ovaj lepi putopis nam je poslao Nenad Todorović. Ako vas je inspirisao ili podsetio na vaše grčke uspomene, napišite ih i pošaljite nam – jer mi jedva čekamo da ih pročitamo i objavimo.



Napomena: Sve fotografije su u vlasništvu autora teksta i kao takve podložne su autorskim pravima

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *