GRČKA JE NJENA DRUGA OTADŽBINA

Naša deca, koje su Grci primili u svoje domove, sa učiteljicom

Pre nekoliko dana smo sa vama podelili priču o humanitarnom gestu Grka tokom mračnih devedesetih godina koje su zadesile našu otadžbinu. Međutim, kasnije smo otkrili da to nije bila jedina takva akcija od strane naših prijatelja iz zemlje masline… Mnogima su Grci tada pružili ruku prijateljstva, a oni koji su je prihvatili najbolje znaju zašto se međusubno zovemo braćom. Mnogo je dece tada otišlo put Grčke, ne bi li makar na neko vreme zaboravili na ratne događaje koji su zadesili njihove kuće, ulice, gradove…



Dragana Džinić je samo jedna od više stotina dece koja su tih devedesetih godina boravili u grčkim domovima. Njena priča je nas dirnula u srce, pa smo zbog toga rešile da sa njom uradimo intervju, ne biste li i vi saznali jedan od mnogih razloga zašto će nam Grci uvek biti braća.

Dragana je u donjem redu, prva s leva

Kako ste se osećali kada su vam rekli da ćete ići na more u Grčku?

Rođena sam u Bugojnu – Bosni i Hercegovini, i kad sam imala svega 7 godina počeo je rat i izbegla sam u Bečej sa sestrama od tetke, a moj stariji brat (11 godina stariji od mene), tada srednjoškolac izbegao je sa ujakom u Bačku Palanku. Roditelji su nam ostali tamo jer je otac bio učesnik rata, ali opet, kako kažu, očekivali su da će sve da prestane brzo. Neko vreme nismo ni znali za njih, niti smo imali bilo kakve informacije o njima.

Posle par meseci, majku je brat našao u Banja Luci i ona je došla u Bačku Palanku. Nešto kasnije, došao je i tata i preselili smo se u mesto Janja, koje je od Bijeljine udaljeno nekih 12 km. Majka me je upisala u prvi razred i ona se zaposlila u istoj školi, a ja sam bila jedino dete srpske nacionalnosti koje je tada upisano u prvi razred. Živeli smo u muslimanskoj kući. Tata je i dalje bio na ratištu, a brat u Novom Sadu gde je završavao srednju školu.

Deca na okupu

Prvi put u Grčku sam otišla davne 1994. godine i tada sam bila treći razred. Naime, jednog dana majka je došla sa posla i ispričala bratu i meni kako je direktor predložio da me pošalju u Grčku, kao jednu od najboljih učenica. Na bratovljevo pitanje kako to, odgovorila je da nema ništa od toga i da nema šanse da idem na toliko dug period (6 meseci).  Međutim, moj brat je ustao i otišao do škole, ne bi li porazgovarao sa direktorom i saznao o čemu se radi. Kada je saznao kakvo je to putovanje, uspeo je da nagovori majku da ipak pristane, pre svega zbog mene.

Na brzinu smo pripremili svu papirologiju i tako sam ja ipak krenula put Grčke. Problem je bio tata, jer mu je bilo jako teško da prihvati da me neće biti toliko dugo. Sve se desilo nekako baš brzo.

Svi koji su kao deca otišli put Grčke, nastavili su da se viđaju

Da li ste se bojali kako će vam biti u drugoj zemlji?

Iskreno, pre bih rekla da nisam bila ni svesna gde idem, kod koga idem. Nekako mi ništa nije bilo jasno.

Leta 2010. Dragana je posetila svoju grčku porodicu. Prvi s desne strane je gospodin Haros Panajotis iliti njen drugi otac

Koliko je još dece bilo?

Bilo je nas oko 20 koji smo otišli na ostrvo Limnos. To su uglavnom bila deca iz Bijeljine, Ugljevika, Brčkog, neki čak i iz Vukovara. Uglavnom su to sve bila deca čiji su očevi poginuli u ratu. Izuzetak sam bila ja i još jedna devojčica. Nas je predložila škola.

Dragana i njena grčka sestra leta 2010. godine

Sećam se da smo se tokom puta lepo družili jer bilo je to dugo putovanje. Kao prevozna sredstva, u opciji su bili i autobus i voz, a i trajekt. Sa nekima iz grupe sa kojima sam putovala i danas sam u kontaktu. Prošle godine smo organizovali i jedno druženje, pa se nas par videlo u Bijeljini.

Kakvi su bili prvi utisci i kako ste se proveli u Grčkoj?

Pre Limnosa, bili smo par dana u Atini, zatim u Solunu. Posetili smo i Meteore i Olimp. Po dolasku na Limnos, gde je iz Soluna vožnja trajektom nama bila poseban doživljaj, u Mirini (glavnom gradu), smestili su nas u jedan hotel. Odveli su nas na večeru u lokalnu tavernu i tamo su bile i porodice koje su se prijavile da nas ugoste.

Dragana s grčkim bratom od strica i njegovom sada već supruga, a skroz desno je njen rođeni brat (on je sa svojom porodicom takođe išao sa njom 2010. i bio je smešten kod njih)

Ja sam bila kod porodice Haru (bračni par koji ima kćerku i sina koji su približno mojih godina). Moram reći da su skoro svi ostali pripali porodicama čija su deca uglavnom odrasla. I, nekako odatle kreće sve.



Polazak u školu (III razred drugog polugodišta). Naša učiteljica iz Ugljevika je bila sa nama. Nakon naše nastave imali smo i po jedan čas grčkog jezika. U početku je bilo teško jer oni nisu znali srpski, a ja nisam znala grčki, ali zahvaljujući divnoj Eleni i Kostasu, koji su nam držali časove grčkog i dolazili u kućne posete, i tu prepreku smo prevazišli.

ZAŠTO ZA GRKE KAŽEMO DA SU NAŠA BRAĆA?

Gospođa Veta koju dugi niz godina zovem mamom, a i dan danas je tako (iako mnogima nije jasno kako je to moguće kad imam svoje roditelje) nije me odvajala od svoje dece. Spremala me za školu, kupala me, učila sa mnom, kupovala odeću, obuću, davala džeparac za školu itd. Prolazili su meseci, a ja sam polako učila jezik. Uzimjući u obzir to da sam dosta vremena provodila i sa njihovom decom, nije ni bilo teško.

Dragan, koji najviše vremena provodi na Limnosu jer dole radi, i naša sagovornica Dragana

Šta se događalo kasnije kada ste se vratili kući?

Sam polazak kući, teško je pao nama, a i njima. Bilo je jako teško rastati se od tih divnih ljudi posle pola godine, ako ne i jače. Mnogo suza, zagrljaja…

Po dolasku kući, za mene je usledio veliki šok. Ujak mi je poginuo u ratu i moji su sve vreme to krili od mene.  Za tih 6 meseci niko mi ništa nije govorio. Kad god bismo se čuli telefonom, moram priznati da mi je bilo čudno što je ujna i mali Milan (njihov sin) tako često kod nas, a kad bih pitala za ujaka, odgovor bi uvek bio isti. Ili je bio na ratištu ili u klubu (gde su se skupljali pripadnici garde „Panteri“) ili na fudbalu. Brat koji je tad došao po mene takođe nije znao kako da mi saopšti najgoru vest u mom životu.

Izlazak na Limnosu povodom Draganinog dolaska 2015. godine. Sa leve strane od nje je Janis, moj brat, pa od ujaka sin Konstatinos, zatim drugar Dimitris, pa Vasiliki, moja sestra, njen suprug Pantelis i ostali drugari Jorgos i Maro

Posle pomenutog nemilog događaja malo sam se povukla u sebe, ali sa mojim Grcima sam ostala u kontaktu. Usledili su jako česti telefonski pozivi, pa bih ja tako sate provodila pored telefona pričajući sa mojom mamom, tatom, batom, sekom, stričevima, strinama, ukratko sa mojom drugom porodicom. I danas ih tako doživljavam, jer ništa se nije promenilo.

Nakon nekoliko meseci, ponovo sam bila kod njih i tamo završila i drugo polugodište četvrtog razreda. E onda grupa koja je odlazila tamo polako kreće da se raspada. Bilo nas je sve manje i manje i mi koji smo ostali, uglavnom bismo odlazili na letnji raspust. Sad nas je ostalo svega petoro ili šestoro koji i dalje odlazimo kod svojih porodica.

Prošlog leta Dragana nije otišla na Limnos, ali se družila sa svojom grčkom sestrom i njenom porodicom u Solunu

Najviše vremena od svih nas tamo provodi moj drugar Dragan, koji radi u taverni kod ljudi kod kojih je boravio kao dete.  Ja sam poslednji put bila 2015., a letos uzimajući u obzir moj posao, videla sam se sa njihovom ćerkom i njenim suprugom i sinom u Solunu. Naravno, i dalje sam u kontaktu sa njima i svakako ću odlaziti kad god budem u mogućnosti.

Da li je taj put u Grčku uticao na tebe da se danas baviš turizmom i između ostalog promovišeš zemlju koja te je u detinjstvu dočekala raširenih ruku?

Iskreno rečeno, na neki način jeste, ali sasvim neplanirano.  Svoju biografiju sam ostavila u jednoj turističkoj agenciji u nameri da idem sa grupama kao prevodilac  grčkog jezika, ali to je otišlo u sasvim drugom smeru. Sad sam u turizmu, slučajno i neplanirano. Poslednje tri godine provodim i na stacionaru u jednom mestu u Grčkoj.

Dragana u društvu sestre i svog sestrića

Moja Ellada me dočekala tada kao dete raširenih ruku i ti divni ljudi su mi pružili mnogo toga, ali i danas sam jedno veliko dete i njene ruke su mi i sada raširene. Mislim da će tako biti zauvek. Znate, neke stvari se ne mogu zaboraviti.