Za dva dana putujem u Grčku, a tolika gužva je i sa poslom i sa administracijom. Tolika da mi je u jednom momentu padalo na pamet da sve ostavim i zaboravim, ali s obzirom na to da nisam takav, uz nesnosnu vrućinu završavam jedan po jedan posao i konačno sve je spremno veče pred put!
Mrtav umoran dolazim kući i na moje veliko zadovoljstvo sve stvari su spakovane. Ostalo je samo da se odmorim i da krenemo. Međutim, umor mi ne da da zaspim. Ma i umor i trema i blagi osećaj nesigurnosti vezan za posao zbog kojeg putujemo – jednostavno, ne da mira i od spavanja po svoj prilici neće biti ništa. Zato odlučujemo da krenemo odmah, pa ćemo odmarati usput.
Šta je to što nas vuče svake godine u Grčku?
Krećemo i stižemo na auto put, a na njemu je kolona kao da je svadba. Naravno, posle samo stotinak kilometara, umor preovladava, a to je značilo pauzu u putovanju. Stajemo na benzisku pumpu i odmah stičete utisak da ste na periferiji Istanbula. Sve sami Turci. Ne smeta, malo smo odspavali i krenuli dalje.
Opet noćna vožnja, opet umor, peckaju oči i to je znak da se opet pravi pauza. Motel Predejane, gužva ko na vašaru, autobusi, automobili, kamioni… Opet smo malo spavali, popili kafu i potom opet seli u kola i Via Ellada!
Stižemo na našu granicu i tu je naravno gužva, jer je letnja sezona dostigla maksimum. Upravo zbog toga nije čudan ovoliki broj auta na prelazu, a sigurno će biti tako sve do polovine avgusta. Kroz Makedoniju smo, uz par pauza, nekako vrlo brzo prošli ili se meni tako učinilo, pošto mi se vrlo brzo pojavio znak “Đevđelija” i granični prelaz. Na grčkoj granici je naravno gužva – što od automobila, što od kamiona i autobusa. Čekamo po najvećoj vrućini, ali nismo ni jedini. Svi ćutke trpimo vrućinu i nadamo se da ćemo za par sati svi biti u moru!
Letovanje ne može da prođe bez Grčke
Sa granice krećemo prema Solunu i posle nekih pedesetak kilometara skrećemo levo, gde piše “THESSALONIKI, CHALKIDIKI, KAVALA”! Vozimo se obilaznicom oko Soluna i posle nekih petnaest kilometra odvajamo se na autoput koji ide za Kavalu. Prolazimo pored jezera Mikro i Makro Volvi i polako se približavamo isključenju za Asprovaltu. Stižemo do izlaza sa auto puta i skrećemo na stari put prema Stavrosu.
Ulazimo u Stavros i vraćam film sa letovanja od pre dvadeset godina. Vrlo malo stvari se promenilo, sve je kako je bilo i tada! Jednostavno je stao film. Nikos apartments, Giannis gyros fast food, Vasilis supermarket, butik Gallery, ma apsolutno je sve isto ko pre. Ulazimo u prodavnicu obuće Dimitri Leder i naravno najglasniji u radnji je, niko drugi nego – Dimitris. “Kalimera Dimitris!”, kažem mu ja, a on će : “Dobar dan, izvolite!?”. Ipak je to decenijsko iskustvo sa mušterijama iz Srbije koji od grčkog jezika znaju da kažu tri reči, a vole da se obrate na grčkom, daje mu za pravo da konverzaciju prebaci na jezik koji razumemo obojica. Pitam ga da li me se seća, mada ni ja ne bih sebe prepoznao da sam se video posle 20 godina. Klima glavom kao da pokušava da se seti, ali vidim da nema šanse, pa zbog toga pokušavam da mu pomognem. “Ja sam Gaca, prijatelj Zoran i Mira”, kaže mu pun nade da će se sada setiti, ali on i dalje nema pojma ko sam. Setim se posldenje šanse da mu objasnim ko sam: “Ja sam Gaca, Ilijas prijatelj!” Ilijas je bio ključ raspoznavanja. “Oooooooo Gaza, prijatelj, sad seća sprema skara u Ilijas terasa. Ilijas prijatelj moj prijatelj! Kako Gaza, kako familija? Malo debeli stomak Gaza, ne dobro, smeta srce i smeta ono“, pa srednjim prstom namešta obrve i počinje da se smeje.
Ono što najviše volim vezano za Grčku
Pitam ga kako je on i njegova porodica, a on kaže: “Ja dobro, sin dobro – radi u vojska, ćerka i ona dobro – uči fakultet, dobro đak! Ama žena ne dobro.” Pitam ga što, a on nastavi: “Ne dobro zato stalno kaže, Dimitri daj pare, Dimitri daj pare” i opet pocinje da se smeje. Baš tada se pojavljuje Vasoula, koja isto dobro razume srpski , pa kada nas je čula prilazi da se pozdravimo i kaže: “Dimitri ne dobro, ja spremi kofer i pošalje Dimitris kod majka!!!” Lepo je videti ljude posle toliko godina. Pozdravljam se sa njima i odlazimo u apartman da se malo odmorimo.
Ujutru ranom zorom krecemo za Solun da konačno završimo jedan za nas vrlo važan posao. Ulazimo u Solun koji po pravilu vri od gužve i dok se polako provlačimo kroz tu istu gužvu, nekako osećam da mi ne smeta. Možda mi čak i prija. Dolazimo u KALAMARIJU, najlepši deo grada i tu tek osćam da sam svoj na svome. Parkiramo auto i svraćamo u jedan kafić na kafu, tačno preko puta koncertne dvorane MEGARO MOUSIKI.
Posle kafe, a i priprema za satanak koje smo uz nju obavili, ulazimo u jednu modernu zgradu i na ulazu se javljamo službeniku koji, kada je pročitao da smo na listi zakazanih sastanaka, je razvukao osmeh kao da je jedva čekao da nas vidi. Objasnio nam je kako i kuda treba da odemo. Na sedmom spratu, na izlasku iz lifta, sačekala nas je Eleni. Inače, ona je prelepa Grkinja, koju već znamo od prethodnih dolazaka. Uvodi nas u jednu prelepu kancelariju sa pogledom na koncertnu dvoranu i ceo Solunski zaliv.
Zašto sam počela da učim Grčki?
Nakon obavljenih obaveza odlzimo do grada na piće na Aristotelus trg (gde bi drugo kada smo u Solunu). Tačnije kafe MELI koji je u stvar i u Ulici Nikis, odmah pored mora. Ćutimo, kao da se ništa značajno nije dogodilo. Naručujemo piće i dok čekamo pričamo malo o Solunu i prolaznicima, kao da želimo da skrenemo temu sa nečega mnogo važnog. Međutim, neizdrž ne da mira i kao po komandi Suzana i ja počinjemo da se smejemo i radujemo zbog uspešno obavljenog posla! Istog momenta, kroz mene prolazi neki čudan osećaj. Kao da ko zna koliko dugo boravim u Solunu, kao da još dugo neću otići iz grada i kao da sam dobio neku dozvolu da budem deo grada koji mnogo volim. Imam utisak da mi i prolaznici klimaju glavom u znak odobravanja.
No, svu tu euforiju pokvario je ljubazni konobar i racun , dva esspresa – 9 evra! Dok plaćam, na srpskom mu kazem da ja za te pare mogu da kupim kilo kafe, a on i dalje klima glavom i osmehuje se. Iako me ne razume, znam da ga boli uvo šta ja mogu da uradim sa 9 eura. Plati bre brate, pa radi sta ’oćeš! Ali kafa, koja je uzgred bila fenomenalna, sa pogledom na OLIMP, na BELU KULU, na solunsku luku i sve to na 15 m od mora, i ne može da kosta jeftinije. Posle kafe i male setnje po TSIMISKI-u krećemo nazad u Stavros i konačno imamo vremena da odemo do plaže…
MNF ELEON GREECE – Končno u Srbiji
Verujemo da ste već po stilu pisanja prepoznali da je ovo još jedan putopis koji nam je poslao Dragan Stojanović. Ako i vi imate neki sličan doživljaj iz zemlje masline ili pak ni približan ovome, mi silno iščekujemo da ga pročitamo i objavimo. Pošaljite nam Vašu grčku priču.
[the_ad id=’2461′]
Naslovna fotografija: Pixabay