PROVOD KOJI PREVAZILAZI SVAKU KAFANU U KOJOJ STE BILI… IKADA!

PROVOD KOJI PREVAZILAZI SVAKU KAFANU U KOJOJ STE BILI… IKADA!

Svi imamo neke izlaske na koje se osvrćemo sa setom ili sa ponosom, sećajući se koga smo osvojili, a kome smo se osmehnule, kakva je bila muzika i šta smo obukle. Kada jednom odete na buzukia (Μπουζούκια) sve te detalje zaboravite. Jedino čega se sećate je bol nogu plesalica i izgrebane glasne žice.  Padne i poneki osmeh pravoslavnog brata, bude i nekog alkohola. Ali, sve je to drugi plan.

Pre dosta godina, kada smo imale viška novca koji nije trebalo da se raspoređuje na pelene i prohodavajuće cipele, rešismo, dve drugarice i ja, da odemo u Solun i doživimo te žmarke kada vaš omiljeni pevač pusti glas u prepunoj sali dok vi sedite za stolom i pijuckate vino, a posle možda dobijete i priliku da mu se pridružite na bini.

BUZUKI – PROVOD NAD PROVODIMA

Solun, maj 2007. Popularna buzukerija Pili Aksiu i nas tri, maksimalno doterane, nosem paramo nebo, štiklama gazimo i šta treba i šta ne treba.

Dok nas taksi dovozi do kluba, u mislima nam je crveni tepih, ekskluzivno za tri sestre iz Srbije (trebalo je da mi prostru tri crvena tepiha, koliko sam para potrošila na fiksni telefon kako bih tada rezervisala karte kod baba Grkinje koja niti govori engleski, daleko bilo srpski, a moj grčki je bio, kako je to moj profesor jednom slikovito opisao “Kao Pirotjanče u Beograd”… No, rezervisah karte, a zbog računa sam bežala od majke do naredne plate!)

Realnost koja nas je te večeri dočekala pred klubom bila je potpuno suprotna maštanjima: RED!

Kilometarski red pred ulazom, strpljivih i skockanih Grka koji su došli da gledaju veličinu Pashalisa Terzisa i dvoje pratećih mlađanih kolega, Nina i Elenu Paparizu, tadašnju miljenicu nacije koja je 2005 donela u Grčku evrovizijsku pobedu. Naravno,nas tri lujke smo išle samo zbog Elene i Nina. Jer, koga zanima Terzis? Kao kad bih pored Ane Kokić i (mlađanog) Petra Graša išla da slušam Cuneta Gojkovića!

Ubrzo smo shvatile da taj red nema veze sa nama, jer smo platile sto sa flašom pića, a taj red je za one koji bi da uđu za 15€ i da stoje pored šanka, slušaju muziku (i realno ne vide ništa). O, radosti!

Ljubazni konobar nas je smestio. Buzukerija je nešto potpuno suprotno našem poimanju kafane. U pitanju je ogroman prostor podeljen na stepeničaste sektore i svako ima taman malo mesta da ustane i da igra, i da ničim ne remeti onog iza sebe, jer je taj nivo odignut za nekih tridesetak santimetara. Konobari lete oko vas, nutkaju još pića, grickalice, salvete. Oni srećnici u donjem delu pred binom i večeraju (na to ode polugodišnja plata). Oprez, jer sve te dodatne sitnice podosta koštaju. Ako se možda dopadnete konobaru, velika je šansa da ne platite ništa u zamenu za broj telefona. 🙂 Imajte na umu, ako jurite grčkog zeta za mamu, ti konobari su mahom Rusi ili Ukrajinci koji odlično govore grčki, pa eto, da napomenem, da ne bude posle otkud vi u Irkutsku, a ne u Solunu.

provod buzukia

Veče počinje “zagrevanjem” najmlađeg pevača po pevačkom stažu. Nama su momentalno zenice poiskakale, jer je na binu izašao Nino! Tada, nova zvezda, mladić koji je iskakao iz šablona slatkog grčkog pevača, sa svojim a la Robi Vilijams izgledom. Neosporno je da ima veoma skromne vokalne sposobnosti, ali to nadoknađuje harizmom i različitošću koja je grčkoj sceni bila preko potrebna. Nino u kožnim pantalonama i fraku, sa kitnjastim prstenjem i minđušama kreće da peva svoj tadašnji veliki hit  Fovamai (Plašim se) . Mi već polulude. Mlađarija je popalila upaljače, svi vrištimo, pevamo, osećam kao da sam u nekoj velikoj košnici i super mi je. Ređali su se drugi hitovi, njegovi i tuđi, spektakl su upotpunjavali plesači, jer, buzukia je jedan veliki performans koji obuhvata kompletnu zabavu gostiju, audio i vizuelno (a može i taktilno – ko ima sreće). Orkestar je takođe  ogroman i sve ide uživo!

ZAŠTO VOLIMO GRČKU MUZIKU

Nakon njega, na scenu izlazi Ona, jedna i jedinstvena Elena Paparizu i tada je sala eksplodirala! Salvete, cveće,samo što je burmama nisu gađali (Verovatno i jesu, jer, ko ne bi nju za ženu? Prelepa, veoma mlada i ima švedski pasoš). U jendom trenutku, ona staje pred mikrofon i počinje da priča o osećanjima i uspomenama vezanim za ESC 2005 i u jednom trenutku pita, ima li možda u sali neko iz Srbije? Potpuno zbunjene, krećemo da vrištimo i mlatimo rukama, a ona je tada, glasno i ponosno, čestitala Srbiji pobedu na ESC, koju nam je donela Marija Šerifović pesmom “Molitva”. Ne znam da li je u tom trenutku postojala ponosnija trojka. Potpuno je bilo nebitno da li smo po vokaciji rejverke ili splavarke, jedna Elena je čestitala Mariji i Srbiji u sred prepune solunske buzukerije – samo je to bilo bitno!

Treći deo je pripao kralju večeri, Terzisu, ali, nama je on bio marginalno nebitan (cena mladosti i neiskustva), pa smo sumirale utiske i mutnjikave fotografije, ali srce je bilo i više nego puno.

Drugi deo večeri ( a žurka vam je do duboko u noć, tj do zore, maltene) bio je kruna celog događaja, svi pevači su se našli na bini i Elena je pozvala da izađemo i da im se pridružimo!

Kao metak smo odletele, a do pre par sati smo cinculirale na štiklicama i bile dame u haljinicama! Sada su te dame jurile kao američki fudbaleri ka centru zbivanja, ka bini gde su ih čekali omiljeni pevači, bez ikakvog namrgođenog obezbeđenja!

GRČKI ZDRAVKO ČOLIĆ

Zamislite scenu gde se nas pedesetak tiskalo da se slika ili cmokne, a oni moraju da pevaju. To me je podsetilo na neki stari VHS sa Lepom Brenom, gde je ona pevala u Domu Sindikata, i ujedno skretala obraz ulevo ili udesno da poljubi nas ma’nitu decu koja smo je obožavali i stiskali bez milosti.

E, tako i oni.

Možda smešno, ali iz moje perspektive, maksimalno profesionalno. Svaki pevač se trudio da odvoji minut za svog obožavaoca, da mu se tim stiskom ruke ili fotkicom zahvali što kupuje njegove diskove, plaća nastupe, bez nadmenosti, bez armije ćelavaca koji ih “štite” od nas koji ih volimo. Kada smo se svi isfotkali i razišli, žurka se nastavila, ali sa “rembetiko” muzikom koja mi se ni danas nešto preterano ne sviđa, pa smo otišle.

Sve posle toga i nije bilo toliko bitno. Izlazila sam po Solunu po raznim mestima, ali buzukeriji ništa ne može da se približi. Slažem se da taj provod košta, ali vredi svakog evra.

Atinske buzukerije su klasa iznad solunskih, preporučujem Iera Odos ili Votanikos , spremite novčanike, ali i foto aparat.

Ovu divnu priču poslala nam je Tanja Andrić, a ako je i vas podsetila na vašu grčku pričui, šta čekate – iskucajte nam je i  pošaljite, jer mi jedva čekamo da je pročitamo i objavimo.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *