Svake godine 28. oktobra Grčka obeležava jedan od svojih najvažnijih državnih praznika, poznat kao Dan OHI (Ημέρα του Όχι), odnosno Dan NE. Širom zemlje održavaju se školske i vojne parade, na balkonima se vijore grčke zastave, a u školama i državnim institucijama odaje se počast događajima iz 1940. godine, kada je Grčka odbila ultimatum fašističke Italije.
Za razliku od mnogih država koje obeležavaju završetak rata ili oslobođenje, Grčka je za jedan od svojih nacionalnih praznika izabrala dan kada je odlučila da pruži otpor. Tog 28. oktobra 1940. godine počeo je Grčko-italijanski rat, a odbijanje italijanskih zahteva postalo je jedan od najvažnijih simbola grčke borbe za nezavisnost i slobodu.
Ipak, iza čuvenog grčkog NE krije se mnogo više od jedne reči. Istorija ovog praznika povezana je sa političkim prilikama u Evropi pred Drugi svetski rat, odlukama tadašnjeg grčkog rukovodstva, borbama na planinama Epira i Pinda, ali i otporom koji su Grci nastavili da pružaju tokom okupacije.
U jesen 1940. godine Drugi svetski rat već je zahvatio veliki deo Evrope. Grčka je pokušavala da očuva neutralnost, ali je njen položaj postajao sve teži zbog ekspanzionističke politike fašističke Italije, kojom je upravljao Benito Musolini.
Italija je u aprilu 1939. godine okupirala Albaniju, čime je njena vojska izbila neposredno na grčku granicu. Istovremeno su se pojačavali politički pritisci i provokacije prema Grčkoj, a odnosi između dve zemlje postajali su sve napetiji.
Jedan od najozbiljnijih incidenata dogodio se 15. avgusta 1940. godine, na veliki pravoslavni praznik Uspenja Presvete Bogorodice. Dok su se na ostrvu Tinos okupljali vernici, italijanska podmornica torpedovala je grčki ratni brod Eli (Έλλη), koji je bio usidren u luci. Brod je potonuo, a napad je izazvao veliko uznemirenje u grčkoj javnosti. Iako su grčke vlasti imale dokaze koji su ukazivali na italijansku odgovornost, nastojale su da izbegnu dodatno zaoštravanje odnosa.
Na čelu Grčke tada se nalazio Joanis Metaksas (Ιωάννης Μεταξάς), koji je 1936. godine uspostavio autoritarni režim poznat kao Režim 4. avgusta. Njegovu vladavinu obeležili su ukidanje političkih sloboda, cenzura i progon političkih protivnika. Upravo je Metaksas, kao predsednik grčke vlade, nekoliko nedelja nakon napada na brod Eli morao da odgovori na italijanski ultimatum koji je Grčku doveo na prag rata.
U noći između 27. i 28. oktobra 1940. godine, italijanski ambasador u Atini Emanuele Graci (Emanuele Grazzi) dobio je zadatak da grčkom premijeru lično uruči ultimatum Musolinijeve vlade. Oko tri sata ujutru stigao je u Metaksasovu kuću u atinskom predgrađu Kifisija.
Italija je zahtevala da Grčka dozvoli slobodan prolazak italijanskih trupa preko svoje teritorije i njihovo raspoređivanje na strateški važnim položajima. To je podrazumevalo mogućnost zauzimanja pojedinih luka, aerodroma i drugih vojno značajnih mesta. Grčkoj je ostavljeno svega nekoliko sati da prihvati zahteve, a u slučaju odbijanja zaprećeno joj je vojnom intervencijom.
Metaksas je ultimatum odbio, ali suprotno onome što se često može čuti, njegov odgovor nije doslovno glasio OHI.
Prema svedočenju italijanskog ambasadora Gracija, razgovor je vođen na francuskom jeziku, koji se u to vreme često koristio u diplomatiji. Nakon što je pročitao ultimatum, Metaksas je izgovorio Alors, c’est la guerre!, što u prevodu znači Dakle, to znači rat!
Tim rečima jasno je stavio do znanja da Grčka neće prihvatiti italijanske zahteve, svestan da takva odluka znači početak oružanog sukoba. Njegov odgovor ubrzo je u grčkoj javnosti sažet u jednu reč, OHI (ΟΧΙ), odnosno NE, koja je postala simbol otpora italijanskoj agresiji.
O detaljima ultimatuma, Metaksasovom odgovoru i prvim satima rata može se pročitati više u istorijskom pregledu Direkcije za istoriju grčke vojske, zasnovanom na vojnoj arhivskoj građi i dokumentima iz tog perioda.
Iako je Metaksasova odluka imala veliki istorijski značaj, ne treba zanemariti činjenicu da je Grčkom upravljao kao diktator. Odbijanje ultimatuma zato se ne može posmatrati odvojeno od tadašnjih političkih prilika, ali ni poistovetiti isključivo sa jednom ličnošću. Otpor italijanskom napadu ubrzo je postao zajednička borba grčke vojske i stanovništva.
Italijanska vojska nije sačekala ni da istekne rok naveden u ultimatumu. Već oko 5.30 ujutru, 28. oktobra 1940. godine, italijanske snage prešle su iz Albanije na grčku teritoriju. Napad je bio usmeren prvenstveno prema Epiru i planinskoj oblasti Pind, gde su se tokom narednih nedelja vodile neke od najtežih borbi.
Italijansko vojno rukovodstvo očekivalo je relativno brzu pobedu, ali je naišlo na organizovan i odlučan otpor. Posebno značajnu ulogu imale su grčke jedinice koje su branile područje Kalpakija, pod komandom generala Haralambosa Kacimitrosa, kao i snage koje su se suprotstavile italijanskoj alpskoj diviziji Julija na Pindu.
Uprkos početnom napredovanju italijanske vojske na pojedinim delovima fronta, grčke snage uspele su da zaustave njen prodor. Sredinom novembra prešle su u protivnapad i potisnule Italijane preko granice, prodirući na teritoriju Albanije koja se tada nalazila pod italijanskom okupacijom.
Grčki vojni uspesi izazvali su veliko interesovanje međunarodne javnosti. U vreme kada su sile Osovine ostvarivale značajne pobede širom Evrope, otpor male balkanske države pokazao je da Musolinijeva vojska nije sposobna za brzu pobedu kakvu je italijansko rukovodstvo očekivalo.
Uprkos tome, rat za Grčku nije bio završen. U aprilu 1941. godine nacistička Nemačka napala je Grčku, a nakon sloma grčke odbrane usledila je okupacija zemlje. Stanovništvo se suočilo sa teškim godinama, obeleženim glađu, represijom, razaranjima i organizovanim pokretom otpora.
Posebno mesto u grčkom sećanju na rat 1940. godine zauzimaju žene Pinda (Γυναίκες της Πίνδου). Tokom borbi u planinskim oblastima Epira, stanovništvo okolnih sela pomagalo je vojsci na različite načine, a žene su imale važnu ulogu u snabdevanju jedinica koje su se nalazile na teško pristupačnim položajima.
Noseći hranu, municiju i drugi neophodan materijal, često su pešačile strmim planinskim stazama, po hladnoći i nepovoljnim vremenskim uslovima. U krajevima u kojima nije bilo dovoljno puteva, a prevoz vojne opreme bio otežan, takva pomoć bila je izuzetno značajna.
Njihov doprinos zabeležen je u vojnim izveštajima i svedočenjima iz tog vremena. Sećanje na žene Pinda sačuvano je kroz spomenike, knjige i školske svečanosti, zbog čega se u Grčkoj događaji iz 1940. godine ne vezuju samo za vojne komandante i političke odluke, već i za obične ljude koji su učestvovali u odbrani zemlje.
Jedna od zanimljivosti vezanih za Dan OHI jeste činjenica da Grčka obeležava godišnjicu početka otpora, a ne završetka Drugog svetskog rata. Za Grke 28. oktobar prvenstveno predstavlja sećanje na odbijanje italijanskih zahteva i odluku da se brani nezavisnost zemlje.
Posebno je zanimljivo da se godišnjica obeležavala još tokom okupacije, kada Grčka nije bila slobodna. Već 28. oktobra 1941. godine, godinu dana nakon italijanskog napada, u Atini su organizovana okupljanja studenata i građana kojima je obeležena prva godišnjica odbijanja ultimatuma. Takve manifestacije nastavile su se i narednih godina, uprkos prisustvu okupacionih snaga i opasnosti od represije.
Dan OHI zvanično je ustanovljen kao nacionalni praznik 24. oktobra 1944. godine, nedugo nakon oslobođenja Atine. Prva zvanična proslava održana je samo četiri dana kasnije, uz paradu kojoj je prisustvovao tadašnji predsednik grčke vlade Georgios Papandreu.
Tako je datum koji je još tokom okupacije postao simbol otpora dobio i zvanično mesto među najvažnijim državnim praznicima Grčke.
Za razumevanje ovog perioda posebno je dragocena istorijska arhiva grčke javne televizije ERT. U njoj se nalazi dokumentarni film o ulozi Grčke u Drugom svetskom ratu, sa autentičnim snimcima italijanskog napada, nemačke okupacije, velike gladi i pokreta otpora.
Dan OHI je državni praznik i neradni dan u Grčkoj. Obeležava se školskim i vojnim paradama, polaganjem venaca na spomen-obeležja i svečanostima posvećenim događajima iz Drugog svetskog rata. Najveća vojna parada tradicionalno se održava u Solunu, dok se u Atini i drugim gradovima organizuju školske parade u kojima učestvuju učenici osnovnih i srednjih škola.
Pripreme za praznik počinju prethodnog dana, 27. oktobra, kada se u školama održavaju priredbe posvećene događajima iz 1940. godine. Učenici recituju, pevaju, učestvuju u istorijskim prikazima i ceremonijama posvećenim nacionalnim simbolima. Posebno mesto zauzima predaja grčke zastave učenicima kojima je poverena čast da je nose na školskoj paradi.
Zastava je jedan od najprepoznatljivijih simbola ovog praznika. Tokom oktobarskih svečanosti može se videti na balkonima, u školskim dvorištima, na državnim institucijama i gradskim trgovima. O njenom nastanku, promenama kroz istoriju i simbolici detaljnije smo pisali u članku Grčka zastava: Šta simbolizuju boje, krst i devet pruga?.
Važan deo obeležavanja Dana OHI čini i muzika. U školama se često izvode rodoljubive pesme iz ratnog perioda, među kojima posebno mesto imaju pesme Sofije Vembo (Σοφία Βέμπο). Ova grčka pevačica postala je poznata kao pevačica pobede, jer su njene pesme tokom Grčko-italijanskog rata bodrile vojnike na frontu i stanovništvo u zemlji.
Za mnoge Grke 28. oktobar nije samo prilika da se prisete istorijskih događaja. To je i dan kada se kroz porodična sećanja, školske svečanosti i javne manifestacije čuva uspomena na generacije koje su proživele rat i okupaciju.
Grčka ima dva velika nacionalna praznika koja se odnose na različite, ali podjednako važne periode njene moderne istorije.
Dvadeset peti mart posvećen je početku Grčkog ustanka 1821. godine i borbi za oslobođenje od osmanske vlasti. Praznik simbolizuje stvaranje moderne nezavisne grčke države, a istog dana Grčka pravoslavna crkva obeležava Blagovesti. O istorijskom značaju ovog datuma i običajima koji ga prate pisali smo u tekstu Dan nezavisnosti Grčke: Zašto je 25. mart najponosniji dan za svakog Grka?, dok je sama oslobodilačka borba detaljnije predstavljena u članku Grčki ustanak 1821: Borba porobljenog grčkog naroda.
Dvadeset osmi oktobar, s druge strane, posvećen je odbijanju italijanskog ultimatuma 1940. godine i otporu fašističkoj agresiji tokom Drugog svetskog rata. Iako su ova dva praznika povezana sa različitim istorijskim događajima, oba zauzimaju važno mesto u grčkom nacionalnom sećanju, jer podsećaju na borbu za nezavisnost i pravo zemlje da sama odlučuje o svojoj budućnosti.
Zbog toga se 28. oktobar u Grčkoj ne obeležava samo kao godišnjica Metaksasovog odbijanja italijanskog ultimatuma. Tog dana Grci odaju počast vojnicima koji su branili zemlju, civilima koji su pomagali na frontu i svima koji su tokom Drugog svetskog rata učestvovali u otporu okupaciji. Čuveno OHI ostalo je simbol zajedničke odluke da se ne prihvati vojna agresija i jedan od najprepoznatljivijih datuma u modernoj istoriji Grčke.
