PRVI USKRS U GRČKOJ – IZ UGLA NOVOPEČENE SNAJKE

uskrs

Nije prošlo mnogo vremena od kad sam spakovala život u tri crvena kofera i krenula put Atine. Novi život, novi ljudi, novi običaji…Sve isto, a opet tako različito. Iako sam gradsko dete, nesnosne atinske gužve, parkiranje „tik“ pred vrata marketa i ostalih objekata (čitaj: Ako može i u objektu da se parkira auto) i „gaženje“ pešaka na pešačkom prelazu su mi išli na živce.

Sa stomakom do zuba šetnja trotoarom se pretvara u glancanje svakog parkiranog autmobila. S obzirom da su Grci poznati po parkiranju koji funkcioniše po principu „gde god nađeš zgodno mesto ti drvo posadi“, svako provlačenje između dva auta značilo je obavezno ostavljanje uzajamnih tragova. Ali živ se čovek na sve navikne…

Sa stomakom do zuba dočekala sam i svoj prvi Uskrs u Grčkoj, u novoj (king size) porodici. Običaji kao običaji, mislila sam. S obzirom da smo pravoslavci nisam očekivala neke velike razlike u proslavi Uskrsa.

Prvi put sa Grkom na ručku

Elem…Kao i svaka domaćica spremala sam se za farbanje jaja. Suprug i ja sami (još uvek), pa se nisam mnogo nešto obazirala na broj jaja koje ću ofarbati. I taman kada sam spustila prva jaja u crvenu farbu, na vratima se pojavljuje moja svekrva (kuc, kuc…ključ u bravu…ulazi sama) sa dva kartona jaja. Šezdeset komada…Dok sam razmišljala šta da radim sa šezdeset jaja na dva čoveka, jednom rečenicom mi je razrešila misteriju:

-Ručaćemo zajedno za Uskrs, pa evo tebi pola, a pola ću ja ofarbati. Znaš, doćiće tetka Lina, deda, baba, stric, strina, ujak, ujna, njihova deca, unuci od tetkine sestričine, babina sestra od tetke sa unucima…-

Ah, da…To je grčko porodično slavlje! Zaboravila sam da sam se udala za Grka. 😊

Dan pred Uskrs, dakle Velika Subota, teku poslednje pripreme hrane za sutra. Još malo pa kao za omanju svadbu. Kako još uvek traje post, sve je samo za mirisanje i gledanje. Poslednje iskušenje… Dok sam zavirivala po šerpicama ne bi li nešto gricnula (jer moj „saputnik“ u stomaku nije mario za post) nabasala sam na Magiricu. Oni koji znaju šta je Magirica razumeće moju potrebu u tom trenutku da izađem na svež vazduh da ne bi preživljavala ponovo prve trudničke simptome. Izvinjavam se onima koji vole Magiricu, ali neka hvala. Za one koji ne znaju, biće recept uskoro…Preživeh bliski susret sa pomenutim jelom i konačno se uputih kući. Spremna da uskočim u pidžamu i uživam u filmskom maratonu, željno iščekujući sutrašnju trpezu i paidakia, kokoreci, lukanika…

Porođaj u Grčkoj – Kako se u noći bankrota rodila moja Dunja

I taman kada sam se spremila da zauzmem prvi red u „bioskopu“ moja uža grčka porodica se pojavila na vratima…Svi sređeni kao na svadbu da su pošli. Kao na filmu, ulaze svi čoporativno i raspoređuju se po slobodnim mestima za sedenje. Opet sam zaboravila, ide se u crkvu uveče…Uskočila sam u jedino svečano ruho koje sam tada mogla obući i pravac crkva.

Ispred crkve more ljudi. Mladi, stari, deca, bebe… I svi sa upaljenim svećama, čuvenim grčkim lambadama, naravno obučeni cakum-pakum. Grci odlazaku crkvu (pogotovo na velike praznike) smatraju svečanošću i uvek se srede za odlazaku istu. Jedina stvar koju u grčkoj crkvi nećete čuti to je tišina. Tu se svako sa svakim ispriča „od Kulina Bana“, razmene se recepti, požali se na snajku ili svekrvu…Samo se ne ćuti. Prozbori se i koja mobilnim telefonom sa rođacima iz unutrašnjosti,ali tako da vas čuje i onaj u zadnjem redu…Jer se drugačije ne računa. 😉

Kada otkuca ponoć kreće vatromet i ljubljenje na sve strane, sa znanim i neznanim. I taman kada sam pomislila da ćemo konačno na spavanje, četiri Jorgosa, tri Jane i sedam Janisa je krenulo put svekrvine kuće. Kud svi tu i mali Mujo, pa smo se i mi obreli tamo… Po povratku kući (sa upaljenim svećama), pre nego što uđete unutra, „crta“ se krst plamenom sveće na štoku od vrata…

Morski drugari

Kako smo dočekali Uskrs, red je da se posle četrdesetodnevnog posta jede. Sve ono što sam prethodno nabrojala, plus pet vrsta salate, sireva….Da se prezalogaji do sutrašnjeg ručka. Dakle, u sledećih pet dana se samo jede…Noću, danju…

Sve mi je to tada izgledalo nestvarno i pomalo čudno. Ko još jede u ponoć i to tako mnogo? Posle ovoliko godina života u Grčkoj sam se navikla. Volim to ponoćno bdenije sa upaljenim svećama…Jedino se na Magiricu još nisam navikla…Ni na slici da je vidim, a kamoli uživo. Više mi leži sarma… 😊

Iako je ovo rubrika za vaše grčke priče, mi smo vam danas ispričali našu priču. Ako smo vas inspirisali ili podsetili na Grčku, napišite nam vašu grčku priču jer mi jedva čekamo da je čujemo i objavimo.

Raj za vozače – Pakao za pešake

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *