Evija je poslednjih godina pravi magnet za naše turiste. Ovo drugo najveće ostrvo u Grčkoj ima mnogo lepih letovališta, a Pefki i Edipsos na severu Evije iz godine u godinu privlače sve više naših turista.
Ali… u ovom tekstu se nećemo baviti plažama i letovalištima. Za promenu, vodimo vas u planine, na krajnji jugoistok Evije.
Tamo se, između planinskih vrhova Milia i Aidoni, na obroncima planine Ohi, nalazi malo selo Antia. Na prvi pogled ne razlikuje se mnogo od drugih zabačenih grčkih sela koja gotovo vise na planinskim padinama.
Sve dok meštani ne progovore. Tačnije, dok ne zazvižde.
Antia se nalazi oko 37 kilometara od Karistosa, u oblasti Kavo Doro. Selo je okruženo strmim padinama, dubokim jarugama i gustom vegetacijom. U okolini rastu stare hrastove šume, platani, kestenovi, dudovi i orasi, dok se iznad sela uzdižu planinski vrhovi viši od 800 i 1.000 metara.
Upravo ovakav teren objašnjava zbog čega je stanovnicima Antie bio potreban poseban način sporazumevanja.
Ljudi su tokom većeg dela dana bili raštrkani po planinskim pašnjacima, njivama i šumama. Dovikivanje nije bilo dovoljno, a pre mobilnih telefona nije postojao drugi način da vest brzo pređe sa jednog kraja doline na drugi.
Tako je nastala Sfirja.
Meštani ovaj način komunikacije nazivaju Sfirja (grč. Σφυριά, Sfyria), što je povezano sa grčkim glagolom sfirizo, odnosno zviždati.
Iako je uobičajeno nazivamo zviždućim jezikom, lingvistički je preciznije reći da je Sfirja zviždući oblik govornog grčkog jezika. Ona nema posebnu gramatiku niti reči koje postoje samo u Antiji. Rečenice, značenje i red reči ostaju isti kao u svakodnevnom grčkom, samo se ljudski glas zamenjuje zviždukom.
Zato nije sasvim tačna često ponavljana tvrdnja da „svaki zvižduk predstavlja jedno slovo“. Zviždači ne slažu dogovorene signale poput Morzeove azbuke. Promenom visine, dužine, jačine i ritma zvižduka prenose glasove, slogove, reči i čitave rečenice.
Sfirja čuva čak i naglasak. Grčke reči koje se isto pišu, ali im se značenje menja u zavisnosti od toga gde se nalazi akcenat, različito se zvižde. Iskusni zviždač može da postavi pitanje, izgovori nečije ime, prenese vest ili vodi čitav razgovor.
Ovaj način komunikacije učili su i muškarci i žene, najčešće još kao deca, slušajući roditelje i starije stanovnike sela.
Prodoran zvuk Sfirje u povoljnim uslovima može da se čuje i do četiri kilometra daleko. Zvižduk prolazi kroz planinski prostor mnogo bolje od ljudskog glasa, posebno kada između sagovornika postoje doline i strme padine.
Ako je poruku trebalo preneti još dalje, jedan zviždač bi je čuo i ponovio sledećem. Na taj način vest je za nekoliko minuta mogla da obiđe čitavu oblast.
Sfirja je zato bila neobično praktična. Pastiri su razgovarali sa ljudima u selu, porodice su pozivale svoje članove da se vrate kući, a brzo su se prenosile i vesti o životinjama, gostima ili nekoj opasnosti.
Postojala je još jedna prednost. Svi su mogli da čuju zviždanje, ali ljudi koji nisu poznavali Sfirju nisu mogli da razumeju poruku.
Prema predanju stanovnika Antie, zvižduci su korišćeni za upozoravanje na sumnjive brodove i gusarske napade, a ovaj način sporazumevanja služio je za zaštitu stanovništva i tokom osmanskog perioda i italijansko-nemačke okupacije.
Tačno poreklo Sfirje nije poznato. Tvrdnja da postoji već 2.500 godina često se navodi kao činjenica, ali za nju nema pouzdanih istorijskih dokaza. U samoj Antiji sačuvane su tri priče koje se generacijama prenose usmenim putem.
Prema prvoj, Sfirju su doneli persijski vojnici koji su posle poraza Kserksove vojske kod Salamine ostali odsečeni na Eviji. Povukli su se u planine, naselili na prostoru današnje Antie i počeli da koriste zvižduke kako drugi ne bi mogli da otkriju ni njihove poruke ni položaj.
Druga priča govori da su ljudi iz Antie u antičko doba bili postavljani na planinskim vrhovima oko Atine, odakle su zvižducima upozoravali na približavanje neprijatelja.
Prema trećem predanju, ovaj način komunikacije nastao je u vizantijskom periodu, kada je stanovništvu bio potreban brz sistem upozoravanja na gusarske napade.
Možda je u nekoj od ovih priča sačuvan deo istine, a možda je Sfirja jednostavno nastajala postepeno, iz svakodnevne potrebe ljudi koji su živeli među teško prohodnim planinama.
Za Sfirju se van ovog dela Evije gotovo nije znalo sve do 24. marta 1969. godine, kada se privatni jednomotorni avion srušio na padinama planine Ohi.
Letelica je pronađena, ali sudbina pilota nije bila poznata. Njegova porodica ponudila je nagradu od milion drahmi osobi koja ga pronađe, pa su u potragu krenuli meštani, spasioci i novinari.
Tokom potrage novinari su primetili da se stanovnici međusobno dozivaju neobičnim zvižducima. Shvatili su da ne razmenjuju samo jednostavne signale, već čitave poruke.
Nesreća nije stvorila Sfirju, ali je zahvaljujući njoj priča o zviždućem govoru Antie prvi put izašla iz planinskih dolina i stigla do ostatka Grčke, a kasnije i do stranih novinara i lingvista.
Sfirja nije jedina zanimljiva tradicija ovog sela.
Stanovnici Antie nekada su bili poznati i kao odlični tkači. Vuna se obrađivala u selu, a gotovo svako domaćinstvo imalo je svoj razboj.
U dokumentaciji grčkog Ministarstva kulture navodi se da naziv sela potiče od reči anti, kojom se označava jedan deo tradicionalnog razboja. Meštani su bili poznati po izradi tog dela, pa je, prema lokalnom tumačenju, po njemu ime dobilo i čitavo selo.
U starijim tekstovima i televizijskim prilozima često se navodi da je ostalo samo šest ljudi koji znaju Sfirju. Taj podatak nije potpuno izmišljen, ali zahteva objašnjenje. Najčešće se odnosio na mali broj starijih, izuzetno veštih zviždača koji su govor naučili prirodno, još u detinjstvu.
U dokumentaciji na osnovu koje je Sfirja upisana u grčki Nacionalni inventar nematerijalnog kulturnog nasleđa navedeno je 20 zviždača. Među njima je bilo 13 tradicionalnih poznavalaca Sfirje i sedam novih.
Zato danas nije moguće navesti jedan potpuno precizan broj. Neko razume zvižduke, ali ne može dovoljno jasno da ih proizvodi. Neko je završio obuku, ali još nije vešt kao stariji meštani. Pored toga, novi učenici i dalje pohađaju časove.
Promenio se i broj stanovnika sela. Antia je 1951. godine imala 280 stanovnika, 1981. godine 186, a 2011. samo 59. Prema zvaničnom popisu stanovništva iz 2021. godine, u naselju Antia evidentirana su 63 stalna stanovnika.
Selo je malo, ali ipak nije potpuno pusto niti je priča o Sfirji završena.
Kulturno udruženje stanovnika Antie osnovano je 2010. godine upravo sa ciljem da sačuva i prenese Sfirju mlađim generacijama.
Prvi Festival zviždućeg jezika održan je 2013. godine u Karistosu, a godinu dana kasnije organizovan je i međunarodni susret lingvista i poznavalaca zviždućih jezika.
Tokom 2015. godine održano je 25 časova na kojima je obučeno šest novih zviždača uzrasta od 13 do 30 godina. Sfirja je 2019. godine zvanično upisana u Nacionalni inventar nematerijalnog kulturnog nasleđa Grčke.
Važno je napraviti razliku: ovo je zvanično grčko priznanje, ali Sfirja nije upisana na UNESCO listu nematerijalnog kulturnog nasleđa.
Borba za njeno očuvanje nije ostala samo na starim projektima. Tokom leta 2025. godine u jednoj osnovnoj školi u Karistosu održan je drugi desetodnevni ciklus časova za decu. Krajem avgusta iste godine u Antiji je organizovan i letnji kamp posvećen učenju Sfirje i upoznavanju sa tradicijom Kavo Dora.
Sfirja i dalje privlači i naučnike. Lingvistička istraživanja koriste snimljene razgovore stanovnika Antie kako bi proučila način na koji se samoglasnici i suglasnici grčkog jezika pretvaraju u zvižduke, a da poruka ipak ostane razumljiva.
Obično zviždanje nije dovoljno za razgovor na Sfirji.
Prvo je potrebno naučiti pravilno i dovoljno snažno zviždanje. To je ujedno i najteži deo. Tek zatim počinje učenje različitih zvukova, visine tona i naglašavanja.
Prema podacima grčkog Ministarstva kulture, nakon savladavanja osnovne tehnike potrebno je između 12 i 20 časova u trajanju od pola sata sa iskusnim učiteljem. Učenik najpre vežba položaj grla, jezika, zuba i usana, zatim samoglasnike, kratke reči i na kraju čitave rečenice.
Naravno, kao i kod svakog drugog govora, prava sigurnost dolazi tek sa dugim vežbanjem.
Slični oblici komunikacije razvili su se i u drugim planinskim krajevima sveta. Poznati su Silbo Gomero na Kanarskim ostrvima, zviždući govor u turskoj oblasti Kuškoj, kao i tradicije u Francuskim Pirinejima i Maroku.
Sve su nastale u sredinama u kojima je ljudima bilo potrebno da razgovaraju preko velikih udaljenosti.
Ipak, Sfirja je jedinstvena jer predstavlja jedini poznati tradicionalni zviždući oblik grčkog jezika.
Antia se nalazi na jugoistoku Evije, oko 37 kilometara od Karistosa. Izlet je najlakše organizovati automobilom, dok Karistos ili Marmari mogu da posluže kao baza za smeštaj.
Put vodi kroz planinsku oblast sa dosta krivina, pa ne treba računati samo kilometre. Pre polaska napunite rezervoar, ponesite vodu i sačuvajte mapu za korišćenje bez interneta. U samom selu ne treba očekivati razvijenu turističku infrastrukturu.
Lokaciju Antie možete pogledati na Google mapi.
Antia nije turistička atrakcija sa utvrđenim radnim vremenom i svakodnevnim predstavama za posetioce. Ne postoji garancija da ćete se samo pojaviti u selu i odmah čuti razgovor zvižducima. Ako vam je to glavni razlog dolaska, najbolje je unapred kontaktirati Kulturno udruženje stanovnika Antie preko podataka objavljenih na stranici grčkog Ministarstva kulture.
Antia nije zanimljiva samo zato što njeni stanovnici umeju da „govore kao ptice“. Mnogo je važnije to što je jedna mala zajednica pronašla sopstveni odgovor na prirodu koja ju je okruživala.
Tamo gde glas nije mogao da pređe planinu, zvižduk je mogao.
Mobilni telefoni su odavno uklonili prvobitnu potrebu za ovakvim sporazumevanjem, ali nisu izbrisali njegovo značenje. Sve dok postoje ljudi koji Sfirju razumeju, uče i prenose drugima, planine oko Antie neće potpuno utihnuti.
Sfirja je zviždući oblik govornog grčkog jezika. Koristi grčke reči, gramatiku, slogove i naglašavanje, ali ih prenosi zvižducima.
U povoljnim vremenskim i terenskim uslovima poruka se može čuti do približno četiri kilometra.
Ne postoji pouzdan trenutni broj jer nisu svi zviždači podjednako vešti. U dokumentaciji grčkog Nacionalnog inventara navedeno je 20 tradicionalnih i novih zviždača, dok se obuke mlađih polaznika i dalje održavaju.
Nije upisana na UNESCO listu. Od 2019. godine nalazi se u Nacionalnom inventaru nematerijalnog kulturnog nasleđa Grčke.
