Da ima boju lepota, na papiru da je naslikam, naslikala bih Kalimnos! Malo ostrvo sunđera, jedno od Dodekaneza, gde je priroda bila surova prema stanovnicima, ali im je srce ostalo netaknuto! Svuda stene, uske krivudave uličice, prastaro drveće, cveće svih boja i mirisa, kućice male i slatke, po ljudskoj meri, dovoljne za život i sreću.
DREVNIM GRČKIM PUTEVIMA
I pristaje brod u luci Potja, posle 10 časova plovidbe Egejskim morem iz luke Pirej, i shvatam – ovo je moje čudo! Kalimnos je moje čudo! A u čuda sam uvek verovala. Upisala sam kurs grčkog jezika pre 5 godina u Helenskom fondu za kulturu u Beogradu. Želela sam hobi koji će biti zanimljiv, a grčka slova su mi uvek delovala kao da kriju tajnu. I gle, za kratko vreme ovaj će prelepi i prebogati jezik obeležiti moj život.
Osećam kao da je nekim mističnim putevima odabrao on mene, a ne ja njega, kao da je čekao pogodan trenutak da se sretnemo. Već posle 3 godine dobijam stipendiju u Atini, a potom stižem do ostrva Kalimnos, gde dobijam stipendiju od Udruženja međunarodnih veza i kulturne razmene. I više ništa nije isto.
Iz 20 zemalja dolaze mladi ljudi koje veže ista ljubav prema našoj voljenoj Grčkoj, njenom jeziku i njenoj kulturi. Smeštaju me na obalu mora i već sutradan počinju časovi. A onda novo oduševljenje! Profesori kakve odavno nisam videla, zaljubljeni u svoj poziv. Snažne, harizmatične ličnosti koje „grme“ na svojim predavanjima. Srce mi je puno! Kad god pomislimo ovo je možda teško, profesorka koja je posebno zbog nas došla sa Atinskog univerziteta kaže da raširimo krila, da možemo sve što zamislimo, da je ona zato tu. Kakva čast! Biti tu, gde su sva ljubav i energija uloženi u jezik udesetostručeni i višestruko vraćeni. A moji dragi „saborci“ sa kojima zajedno učim, živim, jedem, šalim se, pa onda igram i pevam! Postajemo nerazdvojni. Kalimnoska porodica sa svih meridijana i svih vera. Nikada ih neću zaboraviti!
Na sredini našeg boravka vode nas u manastir Svetog Save Kalimnoskog, zaštitnika ostrva. Napredujemo polako prema vrhu stene iznad luke gde je manastir smešten. I uskoro stojim na najlepšem mestu koje sam videla u životu! Pogled „puca“ do Turske, nepregledne daljine i plavetnilo sa svih strana. A ispod divni, veliki dokovi i glavni grad ostrva očaravajuće lepote i ljupkosti.
A manastir! Eh taj manastir! Astralna lepota, duhovni mir, dodir večnosti. Bliži nebu nego zemlji. U njemu mošti sveca zaštitnika, velikog duhovnika. I sveštenik nam svima kaže : „Nemojte nikada zaboraviti ovaj izuzetan pogled, i Sveti Sava će vas uvek štititi i pratiti na vašim životnim putevima“. I shvatam, niko od nas nije ovde slučajno, zato je sve tako posebno. Nismo mi stipendisti, mi smo okupljeni ljubavlju Svetog Save i zauvek vezani čudom koje nam se dogodilo!
Spuštamo se potom prema Nautičkom muzeju. Sunđeriii!! Ogromni, srednji i sasvim mali, svih veličina i oblika! Prelepi! Mnogi stanovnici ovog ostrva žrtvovali su svoje živote baveći se ovom surovom profesijom, sve do savremenog doba i savremenih sistema za ronjenje.
Od detinjstva obučavani da zarone duboko, dugo drže dah, i nežno nožem odvoje sunđer i iznesu ga na površinu. Putuju tako čitavim Sredozemljem i u bogate zemlje stižu najlepši i najkvaliteniji sunđeri na svetu, po kojima ostrvo postaje poznato.
Mi ih gledamo, divimo se njihovoj lepoti i patini koju su dobili vremenom, ali shvatamo da su oni simbol teškog pomorskog života, mnogih smrti, nostalgije za kućom kao i straha onih koji čekaju brodove da se vrate. Simbol bura i oluja, muka i teškoća. Na fotografijama u muzeju ogrubela lica mornara, bez mnogo radosti. Kalimnos je ostrvo divlje lepote, ali i ostrvo onih kojima život nije bio lak.
Sledeća slika koju pamtim je crkvica Časnog krsta, smeštena visoko u steni, koja se vidi iz svih krajeva mesta u kome smo smešteni. Posebne lepote i sva simbolična. Slatka, belo-plava, sa krstom koji svetli noću i čuva nas u večernjim šetnjama i privlači nam pažnju.
I poslednji utisak, nikako najmanje značajan, su lica! Lica ljudi sa ovog ostrva. Prostosrdačni, topli, gostoprimljivi. Svake godine se raduju novim stipendistima smatrajući sebe takođe domaćinima. Pozivaju nas na slatkiše i voće, primaju nas u svoje kuće, pa se uskoro šalimo, a na kraju i grlimo i rastajemo uz obećanje da ćemo kad tad ponovo doći. Radujemo se što još uvek postoje ovakvi ljudi i ovakvo gostoprimstvo. Ništa se sa ovog posebnog ostrva ne da zaboraviti.
Nemam dovoljno reči, ni dovoljno dobrih, ni dovoljno lepih, da opišem sve što sam osetila i doživela na „Ostrvu sunđera“. Ono će zauvek zauzimati posebno mesto u mom srcu. Jer sam na tom slatkom ostrvcetu proživela san!
Ovu prelepu grčku priču poslala nam je naša draga Vesna Dimitrijević ex Petrović, pa ako vas je inspirisala i podsetila na vašu grčku priču, onda pravac za tastauru – jer mi jedva čekmao da čujemo i objavimo vašu grčku priču.