ŠTA JE TO ŠTO NAS VUČE SVAKE GODINE U GRČKU?

Kraj je leta i svi su nekako još pod utiskom letovanja, ali euforija lagano prestaje. Svi su već ispričali gde su bili, kako su se proveli , pokazali slike sa letovanja, … Samo ih još ovaj topao septembar  podseća na Grčku. Slušam o provodu u Paraliji, Leptokariji , Nei Poriju , o plažama na Sitoniji i Tasosu, o uzivanju u Nea Vrasni , talasima u Asprovalti, komarcima u Stavrosu, toploj vodi na Eviji, šopingu u Solunu, girosima, gužvi u Pefkohoriju, Lidlu, Marinopulosu… Slušam obične priče, običnih ljudi, o običnoj zemlji – o Grčkoj!

Šta je to što nas vuče dole? Kakva je to magija koja natera pola miliona Srba da svake godine odu dole i potroše svoje dragoceno  vreme? Razmišljam i ništa značajno mi ne pada na pamet. Ništa neobično, ništa što je spektakularno, da čovek potroši svoj odmor baš u Grčkoj.

Letovanje ne može da prođe bez Grčke

Prvo sam analizirao sebe: volim giros – ali ne idem zbog toga, volim toplo more – ali to nije presudno, volim i Grkinje – ali ne smem da kažem pred Suzanom (tako da ni to nije razlog), volim da slušam grčku muziku – ali nije ni to! Zašto onda volimo da idemo dole? Pa sigurno postoji pola miliona razloga, isto onoliko koliko nas ide dole svake godine, a niko ne ume da objasni što!

Da li je to poseban neki miris, vruć vetar, neobičan jezik i muzika, giros, more, pesak, krofne na plaži, lubenice na plavim kamionetima… Da, to je, pola miliona najobičnijih razloga i sitnica koji život znače! I pored toliko razloga odoh sutra u Grčku, ali ovoga puta bez razloga, bez  potrebe, bez obaveza, ali sa željom da otputujem  i uživam par dana!

Krećemo na put bez krajnjeg cilja, bez rezervacije i bez vaučera. Idemo, pa gde se zaustavimo! Neopterećeni gde ćemo, kakav će biti smeštaj, koliko je daleko plaža, … Stizemo na Evzoni, granični prelaz. Ostalo nam je još samo sedamdesetak kilometara, da odlučimo, da li ćemo levo prema Kavali i Halkidikiju ili  desno prema Atini, odnosno Olimpskoj regiji.

Kroz krizu do iskustva

U tom biranju za i protiv, biramo nekima omraženu Paraliju iliti glavni grad Srbije u Grčkoj. Iako je polovina septembra u Paraliji je gužva kao u sred leta! Stižemo kasno popodne i vidimo ljude koji se vraćaju sa plaže preplanuli i umorni. Vuku noge i rekvizite za plažu kao da se vraćaju iz rata. Međutim, vidimo i one koji gotovo u večernjim toaletama izlaze u šetnju ili u neki od milion kafića.

Vrlo brzo nalazimo smeštaj, pa posle kraćeg odmora u apartmanu izlazimo na večeru i da malo obiđemo mesto. A Paralija kao vašar, nikada se neće promeniti. U stvari, nikada je nećemo promeniti jer je od selendre na moru, s kraja sedamdesetih, rasla onim tempom kojim smo dolazili. I za sve to vreme, prilagodjavala se nama, a ne mi njoj. Zato na radnjama ima više natpisa i obaveštenja na srpskom nego na grčkom čini mi se. Inače, po radnjama radi više naših ljudi nego Grka. Nekako je naša i ničija više, pa Poljake , Čehe , Rumune i ostale doživljavamo kao strance.

Početnu euforiju što smo u Grčkoj vrlo brzo su ugasili naši narodnjaci iz nekolino kafanica! Paralija je toliko naša da čari Grčke vidite samo na razglednicama koje prodaju po radnjama na glavnom šetalištu i to sve u sred Grčke! Ali OK, šta je – tu je, rekao sam samom sebi da se to neće promeniti i možda je i bolje tako. Odlazimo na spavanje preumorni od puta i onoga sto smo videli u Paraliji.

Ah, ti Grci

Jutro u Paraliji je kao u studentskom domu. Pre svega zbog uskih ulica i blizine zgrada, sa svih strana se čuje kako zveckaju pribori za ručavanje, klinci koji plaču jer im se ne sviđa doručak, čujemo da ako seka ne dođe da doručkuje “bata će joj izede celu paštetu”, … Nema više čari, sve se ugasilo i pretvorilo u sindikalno letovalište, sa peškirima i opranim vešom prebacenim preko terase i mirisom domaćeg ručka! To nije vise Grčka. Onima koji znaju šta je Vruć vetar biće jasno o čemu pričam.

Posle neočekivanog jutarnjeg utiska, sedamo u kola i odlazimo u LITOHORO, prelepo  mestašce u podnožju  OLIMPA. Parkiramo auto na glavnom trgu, odnosno kružnom toku, oko velike fontane i ulazimo u pekaru na trgu. U njoj smo zadnji put bili pre dvadesetak godina. Ništa se nije promenilo, eto malo čari onoga što zovemo Vruć vetar. Isti pod od crno-belih pločica, rashladna vitrina iz sedamdesetih, pult  prepun peciva kao da LITOHORO ima milion stanovnika. Isti je i onaj matori brka, gazda, i njegov verovatno unuk koji je sad  već momak, a pamtimo ga kad mu je samo glava virila iza tezge. Naručujemo BUGACU sa sirom i čokoladno mleko! Posle doručka i kraće šetnje po mestu vraćaju se uspomene na ranija letovanja po ovoj prelepoj zemlji.

Sve ono  što ostavimo iza sebe kad napustimo Grčku

Krećemo iz Litohora i odlazimo u KATERINI. Lep mali grad, ali lepo skockan i naravno prepun ljudi! Pune bašte kafića i kafana prosto izazivaju ljubomoru na njihovu opuštenost. Gotovo cele porodice sede za stolovima i uživaju u popodnevu! Sedamo u jedan kafić, sa željom da i mi upijemo taj osećaj bezbrižnosti kojim odiše celo mesto! E to je Grčka, vruć vetar, miris mora i opušteni ljudi svuda oko vas!

I tako opijeni atmosferom popodnevnog i večernjeg kafenisanja, nismo ni primetili da je uveliko pala noć! Da ostanemo još ili da se vratimo u Paraliju? Ne Paralija, rešimo da ostanemo, ali da promenimo kafić. Ulazimo u kafe, u glavnoj ulici, u kom je gužva kao u diskoteci! Puno mladih ljudi koji se zabavljaju nateralo nas je da zaboravimo koliko godina imamo i nije nam smetalo. U pola noći izlazimo iz kafea sa smehom kao iz tinejdžerskih dana, a onda još jedan nalet smeha, ne možemo da se setimo gde smo ostavili auto. Pa još jedan, jer sam se sapleo na žardinjeru u pešackoj zoni! Nalazimo auto i prezadovoljni krećemo u Paraliju na spavanje. Usput se dogovaramo da ranom zorom krenemo za Solun, da nam jutro u Paraliji ne pokvari utisak i noćašnji provod.

Paralija – Provod i danju i noću

Pre sunca krećemo prema Solunu i u kolima pravimo plan gde otići osim obavezne posete Konstantinosu i Niki , našim prijateljima. Za divno čudo rešavamo da ne idemo nigde posebno, osim kod prijatelja, i dan provedemo kod njih.

Posle druženja sa prijateljima i popodnevne dremke, odlučujemo da predveče krenemo kući. Kasno popodne je doba dana kada je Solun najlepši, još uvek je dan a sva noćna rasveta je popaljena i po ulicama je gomila ljudi. Pravo uživanje je doživeti Solun u to doba dana jer to traje nekih pola sata, a potom noć od Soluna pravi velegrad koji živi 100km na sat. Ne razlikuje od mase evropskih gradova!

Izlazimo iz grada na auto-put i umor nam neda da podelimo utiske, ćutimo slušamo muziku i vozimo se prema granici. Stižemo u Evzoni  po neobično toploj noći i pokušavamo da zadržimo utisak o jednom od lepših boravaka u Helenskoj republici! Ma čak ni nervozni carinik nije uspeo svojom ćutnjom da poremeti  zadovoljstvo zbog  provoda. Adio Elada!!!

U ovim mestima žurka nikada ne prestaje, a u jednom ste sigurno bili

Ovo je još jedan putopis autora Dragana Stojanovića koji nas je osvojio. Ako i vi imate neko slično ili pak totalno različito iskustvo mi željno iščekujemo da ga pročitamo i objavimo.

Fotografija: Pixabay/AlexSky