Vulkani Grčke uglavnom ne izgledaju kao usamljene, pravilne planinske kupe iz školskih udžbenika. Neki su gotovo potpuno potopljeni, neki su postali čitava ostrva, a na pojedinim mestima njihovo prisustvo danas otkrivaju para, topli izvori, neobično obojene stene i miris sumpora.
Najpoznatiji među njima je Santorini. Milioni posetilaca svake godine gledaju zalazak sunca sa ivice njegove kaldere, često ne razmišljajući o tome da se bele kuće nalaze na obodu aktivnog vulkanskog sistema. Na Nisirosu je veza sa vulkanom još neposrednija: posetioci mogu da siđu u hidrotermalni krater Stefanos i hodaju po tlu iz kojeg izlaze para i gasovi.
Ipak, priča o vulkanima u Grčkoj ne završava se na ova dva ostrva. Tu su i podvodni Kolumbo, vulkanski pejzaži Milosa, poluostrvo Metana, kao i stariji vulkanski centri u području Kosa i Jalija. Njihove erupcije stvarale su ostrva, menjale obale, čuvale praistorijske gradove pod pepelom, omogućile trgovinu opsidijanom i uticale na poljoprivredu, gradnju i mitove.
Najvažniji vulkani Grčke pripadaju vulkanskom luku južnog Egeja. On se pruža od Saronskog zaliva i Metane, preko Milosa i Santorinija, do područja Nisirosa i ostrva Kos.
Smithsonian Global Volcanism Program u Grčkoj izdvaja pet vulkanskih sistema koji su imali potvrđene erupcije tokom holocena, geološkog perioda koji obuhvata približno poslednjih 11.700 godina. To su Metana, Milos, Santorini, Kolumbo i Nisiros. Stariji vulkanski centri postoje i na drugim mestima, ali se ne nalaze na ovoj listi holocenskih vulkana. Smithsonian Global Volcanism Program
Grčka Civilna zaštita, kada govori o savremenom vulkanskom riziku, pažnju prvenstveno usmerava na aktivne sisteme Santorinija i Nisirosa i na područja u njihovoj blizini. To ne znači da ostali vulkanski predeli ne postoje, već da se naučna klasifikacija vulkana i procena praktičnog rizika ne zasnivaju na potpuno istim kriterijumima. Ministarstvo za klimatsku krizu i civilnu zaštitu Grčke
Duboko ispod Grčke odvija se spor geološki proces. Afrička litosferska ploča pomera se prema severu i podvlači ispod Egejske ploče. Taj proces naziva se subdukcija.
Dok se potonula ploča spušta u dubinu, iz nje se oslobađaju voda i druge materije koje olakšavaju topljenje stena u omotaču Zemlje. Tako nastala magma može da se podigne kroz pukotine u kori i vremenom stvori vulkane.
Zato su vulkani južnog Egeja raspoređeni u luku, približno paralelnom sa zonom podvlačenja koja se nalazi južno od Peloponeza i Krita. Santorini je samo jedan deo tog mnogo većeg sistema. Američki geološki zavod, geološki i tektonski položaj Santorinija
Isti širi tektonski proces doprinosi i velikoj seizmičnosti Grčke, ali to ne znači da je svaki zemljotres u zemlji vulkanskog porekla. Većina zemljotresa nastaje pomeranjem duž raseda i nije znak da će doći do erupcije.
Odgovor zavisi od toga šta podrazumevamo pod rečju „aktivan“.
U svakodnevnom govoru aktivan vulkan često zamišljamo kao planinu iz koje upravo izlaze lava i pepeo. U geologiji ovaj pojam je mnogo širi. Vulkan može da se smatra aktivnim ili potencijalno aktivnim iako nije eruptirao vekovima, ako pripada živom magmatskom sistemu, imao je erupcije u geološki skoroj prošlosti ili i dalje pokazuje seizmičku, gasnu, hidrotermalnu ili deformacionu aktivnost.
Prema bazi Smithsonian instituta, Grčka ima pet holocenskih vulkana:
Ovi datumi ne predstavljaju predviđanje budućih erupcija. Oni samo pokazuju koliko različito može da izgleda „skora prošlost“ kada se vreme posmatra geološkim merilima.
Santorini nije jedan vulkanski vrh, već složen sistem ostrva i potopljenih vulkanskih struktura. Današnji arhipelag čine Tira, Tirasija, Aspronisi, Palea Kameni i Nea Kameni.
Veliki morski zaliv između Tire i Tirasije zapravo je potopljena kaldera. Kaldera je široko udubljenje koje nastaje kada se, posle izbacivanja velike količine magme, deo vulkana uruši. Santorinijeva kaldera nije nastala u jednom događaju. Njeni strmi zidovi čuvaju tragove više velikih erupcija i urušavanja koja su se smenjivala tokom stotina hiljada godina.
Današnji izgled ostrva ipak je u velikoj meri oblikovala ogromna erupcija iz bronzanog doba.
Takozvana minojska erupcija dogodila se u 17. veku pre nove ere, približno oko 1600. godine pre nove ere. Njena tačna godina i dalje je predmet naučnih rasprava jer arheološke procene i različite metode radiokarbonskog datovanja ne daju potpuno isti odgovor.
Bila je to erupcija sedme kategorije na indeksu vulkanske eksplozivnosti. Ogromne količine plovućca, pepela i drugih vulkanskih materijala izbačene su iz vulkana, piroklastične struje prekrile su ostrvo, a urušavanje je dodatno preoblikovalo kalderu. Zbog razmera događaja, minojska erupcija ubraja se među najveće poznate erupcije holocena. Smithsonian Global Volcanism Program, Santorini
Tvrdnja da je erupcija izazvala velike klimatske promene širom sveta često se ponavlja, ali zahteva oprez. Erupcija je sigurno imala snažne posledice u Egeju i istočnom Mediteranu. Moguće kratkotrajne posledice po širu klimu i povezivanje Santorinija sa tačno određenim tragovima u ledenim jezgrima i godovima drveća i dalje su predmet istraživanja.
Praistorijski grad Akrotiri, snažno povezan sa minojskim svetom, zatrpan je vulkanskim materijalom. Pepeo i plovućac prekrili su kuće, ulice, posude, nameštaj i zidne slike, pa je lokalitet često nazivan „Pompejom Egeja“.
Za razliku od Pompeje, u Akrotiriju do sada nisu pronađene ljudske žrtve same katastrofe. Tragovi prethodnih zemljotresa, raščišćavanja i napuštanja naselja navode na pretpostavku da su stanovnici dobili upozorenje i uspeli da odu pre glavne erupcije. Ipak, ne znamo kuda su otišli niti šta im se kasnije dogodilo. Ministarstvo kulture Grčke, arheološki lokalitet Akrotiri
Erupcija je verovatno izazvala više talasa cunamija i ozbiljno pogodila obale, luke, brodove i trgovačke mreže u Egeju. Geološka istraživanja kod Malije na severu Krita potvrdila su da je talas prodro do 400 metara u unutrašnjost priobalnog područja. Scientific Reports, tragovi cunamija kod Malije
Ipak, erupcija nije istog trenutka okončala minojsku civilizaciju. Minojska kultura na Kritu nastavila je da postoji, naselja su obnavljana, a kasnija razaranja i jačanje mikenskog uticaja dogodili su se znatno kasnije.
Vulkan je mogao da oslabi privredu, pomorsku trgovinu i političku stabilnost, ali se propast minojskih centara ne može objasniti samo jednim događajem. Zemljotresi, unutrašnje promene, sukobi i uspon mikenskog sveta deo su mnogo složenije priče.
Veza Santorinija sa Atlantidom jedna je od najpoznatijih teorija o izgubljenom ostrvu. Snažna pomorska kultura, veliki grad, katastrofalna erupcija i urušavanje dela ostrva zaista zvuče kao elementi Platonove priče.
Međutim, za tvrdnju da je Santorini bio Atlantida ne postoji arheološki dokaz. Platon je priču zapisao više od hiljadu godina posle minojske erupcije, a mnogi detalji iz njegovih dijaloga ne odgovaraju ni položaju ni vremenu bronzanodopskog Santorinija.
Moguće je da su sećanja na stare katastrofe posredno uticala na kasnije priče, ali Santorini i Atlantidu treba povezivati kao zanimljivu pretpostavku, ne kao utvrđenu istorijsku činjenicu.
Posle minojske erupcije, nova magma je nastavila da se podiže u središtu kaldere. Tako su tokom niza erupcija nastajala ostrvca Palea Kameni i Nea Kameni.
Poslednja potvrđena erupcija Santorinija dogodila se na Nea Kameniju 1950. godine. Počela je manjim eksplozijama, a zatim su nastali mala kupola i kratki tokovi lave. Vulkan se i danas prati pomoću seizmoloških instrumenata, GPS merenja, nadzora gasova i drugih metoda.
Do Nea Kamenija organizuju se brodski izleti. Posetioci mogu da hodaju stazom preko tamnih vulkanskih stena do kratera, dok se kupanje obično organizuje u toplijoj vodi kod Palea Kamenija. Leti su zatvorena obuća, voda i zaštita od sunca posebno važni, jer na crnom terenu gotovo da nema hlada.
Severoistočno od Santorinija, ispod površine Egejskog mora, nalazi se Kolumbo. To nije krater Santorinija, već poseban podvodni vulkan u istom širem vulkanskom polju.
Kolumbo je 1650. godine imao snažnu eksplozivnu erupciju. Izazvao je cunami koji je pogodio Santorini, Ios i Sikinos, dok su gasovi i posledice erupcije usmrtili oko 70 ljudi na Santoriniju. Tokom erupcije vulkanski materijal nakratko je dospeo iznad nivoa mora, ali su ga talasi kasnije razneli.
Današnji krater Kolumba nalazi se pod vodom. Njegovo dno spušta se približno 500 metara ispod površine mora, a u njemu postoje aktivni hidrotermalni izvori. Naučnici ga istražuju podvodnim robotima i prate instrumentima postavljenim na morskom dnu. Nature Communications, erupcija Kolumba i cunami iz 1650. godine
Kolumbo nije deo uobičajenih turističkih izleta do Nea Kamenija. Njegova priča je ipak važna jer pokazuje da se jedan od najzanimljivijih grčkih vulkana uopšte ne vidi sa kopna.
Nisiros se nalazi u Dodekanezu, između Kosa i Tilosa. Gotovo celo ostrvo predstavlja vulkansku građevinu nastalu smenjivanjem izlivanja lave i eksplozivnih erupcija.
Njegove najstarije vulkanske stene stare su približno 150.000 godina. U središtu ostrva nalazi se kaldera široka oko tri do četiri kilometra, sa ravnijim dnom poznatim kao Laki i nizom hidrotermalnih kratera.
Najmlađe velike kupole lave na Nisirosu nastale su pre više hiljada godina. Istorijske eksplozije zabeležene između 1422. i 1888. godine bile su pretežno freatske, odnosno hidrotermalne. To znači da ih nije izazvalo klasično izlivanje nove lave na površinu, već naglo pretvaranje podzemne vode u paru u blizini vrelih stena.
Voda se zagreva, pritisak raste i može doći do eksplozije koja lomi i izbacuje postojeće stene. Fumarole, toplo tlo, sumporni gasovi i termalni izvori pokazuju da ispod ostrva i dalje postoji snažan izvor toplote. Smithsonian Global Volcanism Program, Nisiros
Stefanos je najpoznatiji i najpristupačniji hidrotermalni krater Nisirosa. Eliptičnog je oblika, približnih dimenzija 260 puta 350 metara, a najveća dubina mu je oko 27 metara.
Posetioci mogu da se spuste na njegovo svetlo, ispucalo dno kada je lokalitet otvoren. Iz manjih otvora izlaze para i gasovi, na tlu se vide žute naslage sumpora, a karakterističan miris oseća se već pri prilasku.
Stefanos se često jednostavno naziva „vulkanom“, ali on nije jedini niti glavni otvor celog sistema. To je jedan od više hidrotermalnih kratera unutar mnogo veće kaldere. Na Nisirosu se nalaze i Andreas, Megalos Polivotis, Mikros Polivotis i Flegetron. Nisiros UNESCO Global Geopark
Pri obilasku treba ostati na dozvoljenim stazama, poštovati ograde i lokalna uputstva i ne približavati se otvorima iz kojih izlaze gasovi. Udobna zatvorena obuća mnogo je bolji izbor od papuča, posebno zbog neravnog i toplog tla.
Prema grčkoj mitologiji, Nisiros je nastao tokom Gigantomahije, rata bogova i giganata. Posejdon je progonio giganta Polibota, odlomio deo ostrva Kos i bacio ga na njega. Ta stena postala je Nisiros, a podrhtavanje tla i para tumačeni su kao pokušaji zarobljenog Polibota da se oslobodi.
Polibot, dakle, nije bio Titan, već gigant. Mit je sačuvan i na antičkim prikazima Posejdona koji podiže ostrvo iznad protivnika. Nisiros Geopark, mit o Polibotu
Nisiros i okolna ostrvca danas čine UNESCO Globalni geopark. Područje je prepoznato kao prirodna geološka laboratorija sa dobro očuvanom kalderom, hidrotermalnim kraterima, kupolama lave, vulkanskim kupama, termalnim izvorima i podvodnim vulkanskim strukturama.
Za bolje razumevanje ostrva vredi posetiti Vulkanološki muzej u selu Nikija. Samo selo nalazi se na obodu kaldere i pruža jedan od najlepših pogleda na kratere. U okolini postoje i obeležene geološke staze koje povezuju vulkanski pejzaž, sela i kulturne spomenike.
Milos je jedno od geološki najraznovrsnijih ostrva Egeja. Njegove bele, crvene, žute i crne stene rezultat su dugotrajne vulkanske aktivnosti, delovanja vrelih rastvora, vetra i mora.
Vulkanski sistem Milosa nalazi se na listi holocenskih vulkana Smithsonian instituta. Najmlađa poznata eksplozivna aktivnost okvirno je datovana u rimsko doba, ali je poslednja potvrđena magmatska erupcija na ostrvu mnogo starija, približno 90.000 godina. Kasnije su se događale freatske eksplozije, pokretane zagrejanom podzemnom vodom.
Danas se vulkanska prošlost vidi u belim stenama Sarakinika, šarenim liticama, toplom pesku i gasovima u području Paleohorija, termalnim izvorima i brojnim nalazištima minerala. Milos zato više liči na otvorenu knjigu geologije nego na ostrvo sa jednim prepoznatljivim kraterom. Smithsonian Global Volcanism Program, Milos
Jedan od najvažnijih proizvoda vulkanske prošlosti Milosa bio je opsidijan, tamno vulkansko staklo koje se lomi u veoma oštre ivice.
Od njega su se u praistoriji pravili noževi, strugači, vrhovi strela i drugi alati. Predmeti od miloškog opsidijana pronađeni su širom Egeja i na grčkom kopnu. To pokazuje da su ljudi plovili do Milosa i razmenjivali materijal još mnogo pre razvoja velikih antičkih gradova.
Vulkan Milosa zato nije oblikovao samo plaže. Uticao je i na rano pomorstvo, zanate i neke od najstarijih trgovačkih veza u ovom delu Mediterana. Eforat za antikvitete Kiklada, opsidijan sa Milosa
Metana se često doživljava kao ostrvo, ali je zapravo vulkansko poluostrvo povezano sa severoistočnim Peloponezom uskim pojasom kopna.
Na poluostrvu se nalazi složen sistem kupola i tokova lave. Najmlađa potvrđena erupcija dogodila se u 3. veku pre nove ere kod današnjeg naselja Kameni Hora. Zabeležili su je antički pisci, a tok lave stigao je do mora i pomerio obalu.
Danas se do vulkanskog predela može stići pešačkom stazom iz Kameni Hore. Metana je poznata i po termalnim izvorima, koji su još jedan trag toplote i gasova u dubini. Smithsonian Global Volcanism Program, Metana
Za putnike koji žele da vide vulkanski pejzaž bez odlaska na udaljeno ostrvo, Metana je posebno zanimljiva. Nalazi se relativno blizu Atine, a istovremeno ostaje znatno mirnija i manje posećena od Santorinija.
Kos, Jali i Nisiros deo su šireg vulkanskog područja jugoistočnog Egeja. Kos čuva tragove veoma starih, ogromnih erupcija, dok je malo ostrvo Jali građeno od vulkanskih stena, plovućca i opsidijana.
Smithsonian Kos i Jali svrstava među pleistocenske vulkanske centre, a ne među pet grčkih vulkana sa potvrđenim erupcijama u holocenu. Zbog toga se u različitim tekstovima može naići na različit broj „grčkih vulkana“. Neki autori broje samo geološki najmlađe sisteme, dok drugi navode sva mesta koja pripadaju vulkanskom luku.
Često se kaže da je svako vulkansko zemljište izuzetno plodno, ali stvarnost je složenija. Tlo Santorinija je vulkansko, peskovito, siromašno glinom i organskim materijama, a ostrvo je veoma suvo. Biljke opstaju zahvaljujući sortama i načinima uzgoja prilagođenim takvim uslovima.
Najpoznatija sorta grožđa je Assyrtiko. Vinova loza se tradicionalno plete nisko uz zemlju u obliku korpe, poznatom kao kulura, kako bi grožđe bilo zaštićeno od jakog vetra i sunca. Peskovito tlo sa vrlo malo gline pomoglo je da stari santorinijski vinogradi izbegnu filokseru, štetočinu koja je uništila veliki deo evropskih vinograda u 19. veku. Wines of Greece, Santorini
Na vulkanskom tlu ostrva uzgajaju se i mali paradajz, beli patlidžan, kapar i čuvena santorinijska fava. Njihov karakter nije rezultat samo „minerala iz vulkana“, već spoja tla, suše, vetra, morske vlage, lokalnih sorti i dugog prilagođavanja ljudi prirodi ostrva.
Vulkanski materijali korišćeni su i u gradnji. Na Santoriniju su kuće i skladišta usecani u mekše slojeve vulkanskog tla, jer takvi prostori leti ostaju hladniji, a zimi zadržavaju toplotu.
Na Nisirosu su različite vulkanske stene ugrađivane u kuće, crkve, zidove i utvrđenja. Na Milosu su podzemni prostori i katakombe klesani u mekoj poroznoj vulkanskoj steni.
Vulkan, dakle, nije bio samo pretnja u dalekoj prošlosti. Bio je građevinski materijal, izvor toplote, osnova zanata i deo svakodnevne arhitekture.
Ljudi u staroj Grčkoj nisu poznavali tektonske ploče, magmatske komore i hidrotermalne sisteme. Podrhtavanje tla, para, neobični mirisi i vatra objašnjavani su pričama o bogovima i bićima zarobljenim ispod zemlje.
Najjasniji grčki primer je mit o Posejdonu i Polibotu na Nisirosu. Hefest je bio bog vatre, kovača i obrade metala i naročito je povezivan sa ostrvom Lemnos. Zanimljivo je da savremena reč „vulkan“ nije nastala od Hefestovog imena, već od imena njegovog rimskog pandana Vulkana.
Aktivan vulkan nije isto što i vulkan pred neposrednom erupcijom. Santorini i Nisiros normalno se posećuju, na njima postoje naselja i razvijen turizam, ali se njihovi vulkanski sistemi prate upravo zato što su geološki živi.
Naučnici posmatraju male zemljotrese, promene oblika tla, temperaturu, sastav gasova i hidrotermalnu aktivnost. Nijedan pojedinačni mali zemljotres ili miris sumpora nije dovoljan da najavi erupciju. Zaključci se donose na osnovu više vrsta merenja i promena koje se prate tokom vremena.
Posetioci treba da poštuju zatvaranje lokaliteta, upozorenja Civilne zaštite, uputstva vodiča i označene staze. Poseban oprez potreban je oko fumarola, toplog i nestabilnog tla, kao i tokom velikih letnjih vrućina.
Najpoznatiji je Santorini, pre svega zbog velike kaldere, minojske erupcije, arheološkog lokaliteta Akrotiri i ostrvaca Nea Kameni i Palea Kameni.
Poslednja potvrđena vulkanska erupcija u Grčkoj dogodila se na Santoriniju 1950. godine, na ostrvcetu Nea Kameni.
Da. Na Santoriniju se može pešačiti po Nea Kameniju, dok se na Nisirosu, kada je lokalitet otvoren, može sići u hidrotermalni krater Stefanos. Vulkanski teren može biti vruć, klizav i neravan, zato su zatvorena obuća i poštovanje staza važni.
Krater je manja depresija oko mesta iz kojeg su izbijali lava, pepeo, gasovi ili para. Kaldera je mnogo veće udubljenje, najčešće nastalo urušavanjem dela vulkana posle velike erupcije. Stefanos na Nisirosu je hidrotermalni krater, dok je veliki morski zaliv Santorinija potopljena kaldera.
Izraz „uspavani vulkan“ često se koristi u turističkim tekstovima, ali može da zavara. Na Nisirosu trenutno nema stalnog izlivanja lave, ali postoji aktivan hidrotermalni sistem sa fumarolama, toplim tlom i termalnim izvorima. Zbog toga je tačnije reći da je Nisiros aktivan vulkanski i hidrotermalni sistem.
Mogu. Minojska erupcija Santorinija izazvala je cunami u Egeju, a podvodna erupcija Kolumba 1650. godine takođe je proizvela razorne talase. Cunami može nastati zbog eksplozije, urušavanja vulkanske građevine, pomeranja velike količine materijala ili kombinacije više procesa.
Ne. Područje Egeja ima brojne aktivne rasede i složenu tektoniku. Zemljotresi mogu biti tektonski, vulkanski ili posledica kombinovanih procesa. Njihovo poreklo procenjuju stručnjaci na osnovu položaja, dubine, načina širenja i drugih merenja.
Vulkani Grčke ostavili su mnogo više od tragova razornih erupcija. Napravili su kalderu Santorinija, obojili stene Milosa, stvorili hidrotermalne kratere Nisirosa i sakrili Kolumbo ispod površine Egejskog mora.
Istovremeno su sačuvali Akrotiri, dali praistorijskim ljudima opsidijan, oblikovali vinograde, kuće, termalne izvore i mitove. Na tim mestima geologija nije udaljena nauka. Ona se vidi u boji plaže, oseća u mirisu sumpora, nalazi u kamenu starih kuća i prepoznaje u načinu na koji ljudi vekovima žive sa nemirnim tlom ispod sebe.
Zato je obilazak grčkih vulkanskih predela više od neobičnog izleta. To je prilika da se Grčka upozna kao zemlja koju nisu oblikovali samo more i sunce, već i vatra duboko ispod Egeja.
