Ako postoji ples koji svet prepozna već posle nekoliko taktova, onda je to sirtaki. Dovoljno je da se začuje poznata melodija, da ljudi prebace ruke jedni drugima preko ramena i da se prvi spori koraci polako pretvore u sve brži ritam.
Mnogi turisti veruju da je sirtaki drevni grčki narodni ples koji se vekovima igrao po ostrvima i seoskim trgovima. Istina je sasvim drugačija: sirtaki je nastao 1964. godine, za potrebe filma „Grk Zorba“.
Ipak, to ne znači da je reč o izmišljenom „turističkom plesu“ bez veze sa grčkom tradicijom. Naprotiv. Njegovi koraci, ritam, muzika i način na koji se igra sastavljeni su od mnogo starijih elemenata grčke muzičke i plesne kulture.
Sirtaki, na grčkom συρτάκι, osmišljen je za završnu scenu filma „Grk Zorba“ reditelja Mihalisa Kakojanisa. Film je snimljen 1964. godine, a glavne uloge igrali su Entoni Kvin i Alan Bejts.
Pre tog filma nije postojao tradicionalni grčki ples koji se izvodio upravo tim redosledom koraka i uz muziku koju danas poznajemo kao „Zorbin ples“.
Sirtaki je, dakle, moderna koreografija sastavljena od elemenata starijih grčkih plesova. Najviše je povezan sa sporim hasapikom i njegovom bržom varijantom, hasaposervikom.
Zbog toga nije sasvim tačno reći da je sirtaki narodni ples u istom smislu kao kalamatianos, pentozali ili različiti regionalni syrtos plesovi. Ali nije tačno ni nazvati ga lažnim grčkim plesom. Stvoren je od grčkih plesnih elemenata, uz grčku muziku, za film grčkog reditelja i vremenom je prihvaćen kao deo savremene grčke kulture.
Naziv sirtaki povezuje se sa grčkom rečju syrtos (συρτός), kojom se označava velika porodica tradicionalnih grčkih plesova.
Kod syrtos plesova pokreti su uglavnom mirniji, a stopala ostaju blizu tla, za razliku od takozvanih pidihtos plesova, čije ime ukazuje na poskakivanje i skokove.
Nastavak „-aki“ u grčkom jeziku obično ima značenje umanjenice. Naziv sirtaki zato zvuči kao „mali syrtos“, iako sam ples nije samo pojednostavljena verzija syrtosa.
U njegovom sporijem delu prepoznaju se mirniji, „vučeni“ pokreti, dok u brzom delu ima življih koraka, ukrštanja nogu i poskakivanja.
Najvažniji plesni temelj sirtakija jeste hasapiko – χασάπικο.
Hasapiko se vezuje za grčke zajednice u nekadašnjem Konstantinopolju. Prema grčkim obrazovnim izvorima, smatra se da je bio ples tamošnjih mesara. Obično su ga igrala dvojica ili trojica muškaraca, držeći se za ramena.
Njegovi koraci zahtevaju veoma dobru usklađenost, jer se plesači kreću kao jedna celina. Upravo taj položaj, sa rukama preko ramena susednih plesača, prepoznajemo i u sirtakiju.
Sporiji hasapiko ima teže, kontrolisane pokrete, dok je hasaposerviko znatno brži i življi. Sirtaki spaja te dve strane: počinje polako, gotovo oprezno, a zatim ubrzava sve dok cela grupa ne zaigra punom snagom.
To postepeno ubrzavanje nije samo efekat napravljen za turiste. Ono proizlazi iz spoja različitih plesnih i muzičkih oblika koji su postojali mnogo pre filma.
Film „Grk Zorba“ nastao je prema romanu Nikosa Kazancakisa „Život i doživljaji Aleksisa Zorbe“, prvi put objavljenom 1946. godine.
Kazancakis je lik Zorbe zasnovao na stvarnom Jorgisu Zorbasu, sa kojim je pokušao da pokrene posao sa lignitom u Prastovi, na poluostrvu Mani. Pisac je to iskustvo kasnije pretvorio u književnu priču smeštenu na Krit.
U filmu Zorbu igra Entoni Kvin, dok Alan Bejts tumači Bejzila, povučenog intelektualca koji dolazi na Krit i pokušava da pokrene napušteni rudnik.
Čuvena završna scena ne dolazi posle velikog uspeha, već posle potpunog kraha njihovog poduhvata. Konstrukcija za prevoz drva se ruši, plan propada, a dvojica junaka ostaju na plaži okružena ostacima svega što su pokušavali da naprave.
Umesto očajavanja, Bejzil traži od Zorbe da ga nauči da igra.
Upravo je u tome smisao završne scene. Sirtaki nije samo ples radosti, već odgovor na neuspeh: kada je već sve propalo, čoveku ostaju prijateljstvo, smeh i sposobnost da ponovo ustane.
Film je imao sedam nominacija za Oskara i osvojio je tri nagrade. Za sporednu žensku ulogu Lile Kedrove, crno-belu fotografiju Voltera Lasalija i scenografiju Vasilisa Fotopulosa.
Ako volite priče o mestima i filmovima snimanim u Grčkoj, pogledajte i naš tekst Grčka na velikom platnu.
Koreografija sirtakija najčešće se pripisuje grčkom plesaču i koreografu Jorgosu Proviasu.
U starijim grčkim tekstovima Provias se opisuje kao čovek koji je danju radio na građevini, a noću nastupao u klubovima i tavernama. Bio je poznat kao izuzetno talentovan izvođač hasapika i drugih gradskih narodnih plesova.
Međutim, njegovo ime nije navedeno u filmskoj špici, a istraživanja zasnovana na razgovorima sa učesnicima snimanja pokazuju da priča nije sasvim jednostavna.
U tim svedočenjima kao učitelj Entonija Kvina pominje se kritski plesač Stelios Katsivelakis, dok je Filipos Skarantonakis tvrdio da je glumca podučavalo više ljudi i da je upravo on sa Kvinom radio neposredno pre snimanja završne scene.
Njihova svedočenja nisu potpuno saglasna.
Zato je najpoštenije reći da je završni ples nastao zajedničkim radom: iz zamisli reditelja Mihalisa Kakojanisa, muzike Mikisa Teodorakisa, znanja grčkih plesača i učitelja plesa, kao i prilagođavanja samog Entonija Kvina.
Jorgos Provias ostaje čovek kome se koreografija najčešće pripisuje, ali nije moguće sa sigurnošću tvrditi da je on potpuno sam osmislio sve korake koje danas nazivamo sirtakijem.
Ovo je jedna od najpoznatijih priča vezanih za film.
Entoni Kvin je u intervjuu iz 1995. godine ispričao da je nekoliko dana pre završetka snimanja doživeo nezgodu i povredio, odnosno prema njegovim rečima slomio, levo stopalo.
Zbog povrede nije mogao da izvede zahtevne skokove koje je ranije vežbao. Predložio je Kakojanisu da umesto toga lagano vuče povređenu nogu i da na taj način naprave poseban korak za završnu scenu.
Tako je nastala priča da sirtaki postoji zahvaljujući Kvinovom slomljenom stopalu.
Ipak, ni ovde nije sve tako jednostavno.
Dokumenti i svedočenja pokazuju da je Kvin mesecima vežbao različite grčke plesove i pre povrede. Takođe, zamisao da ples počne sporo, a zatim postaje sve brži postojala je pre snimanja završnog kadra.
Povreda je verovatno uticala na način na koji je Kvin odigrao pojedine pokrete, posebno na karakteristično povlačenje stopala. Ali ona nije stvorila čitav sirtaki ni njegovu muziku.
Možemo zato reći da je slomljeno stopalo možda promenilo završnu filmsku verziju plesa, ali sirtaki nije nastao samo zbog te nezgode.
Za svetsku slavu sirtakija podjednako je važna muzika Mikisa Teodorakisa.
Kompozicija „Zorba’s Dance“ ili „Zorbin ples“ napisana je za film i objavljena 1964. godine. Njena najveća snaga leži u postepenom ubrzavanju: melodija počinje mirno i gotovo uzdržano, a zatim postaje sve življa dok ne dostigne prepoznatljivi završni ritam.
Muzikološka istraživanja u ovoj kompoziciji prepoznaju spoj sporog hasapika i kritskog syrtosa povezanog sa muzičarem Jorgisom Kucurelisom iz Kisamosa. Oko porekla pojedinih melodijskih motiva kasnije su se vodile rasprave, ali zvanični filmski i muzički zapisi kao kompozitora navode Mikisa Teodorakisa.
Prepoznatljivu boju kompoziciji daje i buzuki, instrument koji je postao sinonim za Grčku.
Upravo su Teodorakisova melodija, zvuk buzukija i ubrzavanje ritma učinili da scena može da se razume i bez ijedne izgovorene reči.
Više priča o pesmama i izvođačima koji su približili Grčku našem narodu pronaći ćete u tekstu o tome zašto toliko volimo grčku muziku.
Završna scena filma snimljena je na plaži Stavros, na poluostrvu Akrotiri, oko 17 kilometara severoistočno od Hanje.
Stavros je u vreme snimanja bio malo ribarsko selo, smešteno ispod prepoznatljive strme planine. Danas je mnogo razvijenije turističko mesto, ali plaža i planina u njenoj pozadini i dalje podsećaju na kadrove iz filma.
Film je u celosti sniman na Kritu, a korišćene su i druge lokacije u okolini Hanje i Apokoronasa.
Ako planirate obilazak ostrva, u našem putopisu sa Krita pronaći ćete još mesta koja vredi videti.
Sirtaki se najčešće igra u liniji ili otvorenom krugu. Plesači stavljaju ruke na ramena osoba pored sebe i trude se da sve korake izvode istovremeno.
Ples počinje sporim i kontrolisanim pokretima. Stopala ostaju blizu tla, koraci su mali, a čitava grupa se kreće kao jedna celina.
Kako muzika ubrzava, koraci postaju sve brži. Pojavljuju se ukrštanja nogu, nagle promene pravca, spuštanja, poskoci i drugi življi pokreti.
Upravo zbog toga sirtaki izgleda jednostavno samo dok ga posmatrate. Kada muzika ubrza, potrebni su dobra kondicija, osećaj za ritam i veliko poverenje među plesačima.
Ne postoji samo jedna nepromenljiva verzija sirtakija. Danas se mogu videti različite koreografije, od pojednostavljenih tavernskih varijanti u koje se lako uključuju gosti, do zahtevnih scenskih izvođenja profesionalnih folklornih grupa.
Sirtaki je imao sve što je bilo potrebno da osvoji svet.
Film je doživeo veliki međunarodni uspeh, Teodorakisova muzika lako se pamtila, a završna scena nosila je poruku koju su ljudi mogli da razumeju bez obzira na jezik i poreklo.
Sam ples je grupni i otvoren. Nije potrebno da neko bude glavni igrač niti da nastupa sam. Dovoljno je da ljudi stanu jedni uz druge, prebace ruke preko ramena i pokušaju da prate isti ritam.
Zbog toga se sirtaki brzo preselio sa filmskog platna u restorane, tavernе, turističke programe, proslave i festivale širom sveta.
Istraživači ga ponekad nazivaju „izmišljenom tradicijom“. To ne treba shvatiti kao uvredu. Svaka tradicija je u nekom trenutku morala da počne – kod sirtakija samo tačno znamo kada, gde i uz čiju muziku se to dogodilo.
Jedan od najvećih zajedničkih sirtakija odigran je 31. avgusta 2012. godine u Volosu.
Prema podacima Ginisove knjige rekorda, u pokušaju je učestvovalo 6.400 ljudi, a kao uspešni učesnici zvanično je priznato njih 5.614.
Zanimljivo je da je isti događaj upisan i kao najveći sirtaki i kao najveći grčki narodni ples.
U tome ima i malo simbolike. Ples koji nije nastao u davnoj narodnoj tradiciji već pred filmskom kamerom, za manje od jednog ljudskog veka postao je toliko prihvaćen da ga i Ginisova knjiga rekorda svrstava među grčke narodne plesove.
Ako pod „pravim“ podrazumevamo ples koji se vekovima prenosio sa generacije na generaciju u određenom grčkom kraju, onda sirtaki to nije.
Ali ako mislimo na ples stvoren od grčkih muzičkih i plesnih elemenata, koji su Grci prihvatili i koji je postao deo savremene slike njihove zemlje, onda sirtaki svakako jeste grčki.
Njegova priča možda ne počinje u nekom zaboravljenom selu niti u antičkoj prošlosti. Počinje 1964. godine, na filmskom setu na Kritu.
Ali odatle je sirtaki otišao mnogo dalje nego što su njegovi tvorci verovatno mogli da zamisle.
Danas se igra svuda gde ljudi požele da na nekoliko minuta zaborave na brige, prebace ruke jedni drugima preko ramena i puste da ih muzika polako povede.
Baš kao Zorba i Bejzil na plaži, kada im je sve drugo već propalo.
