Možete biti usred zime, kilometrima daleko od mora, ali dovoljno je da čujete nekoliko tonova buzukija i u mislima ste već u Grčkoj. Nije važno da li znate naziv pesme, ko je peva ili kom ritmu pripada. Zvuk je dovoljan.
Buzuki je tokom 20. veka prešao neobičan put. Nekada je bio instrument siromašnih gradskih četvrti, luka i ljudi sa margine, da bi vremenom stigao do velikih koncertnih dvorana, filmske muzike i najpoznatijih grčkih pevača.
Danas je jedan od najprepoznatljivijih simbola Grčke, ali njegova istorija nije baš onako jednostavna kako se često prepričava.
Buzuki, na grčkom μπουζούκι, pripada porodici dugovratih trzalačkih instrumenata. Ima zaobljeno telo u obliku kruške, dugačak vrat sa pragovima i metalne žice raspoređene u parovima.
Svira se trzalicom, odnosno penom, a metalne žice daju mu onaj prodoran, jasan zvuk koji se bez problema čuje i u punoj taverni. Posebno je prepoznatljiv po brzom ponavljanju tonova, ukrasima i kratkim melodijskim frazama koje Grci nazivaju penies.
Buzuki nije samo instrument koji prati pevača. U mnogim pesmama upravo on vodi melodiju, odgovara glasu ili najavljuje pesmu kroz taksim, slobodnu instrumentalnu improvizaciju zasnovanu na određenom muzičkom putu ili modusu.
Zbog toga se često kaže da dobar svirač ne pokazuje samo tehniku. Njegova ličnost prepoznaje se po načinu na koji izvodi svaku pojedinačnu peniu.
Ako volite ovakve priče, pročitajte i zašto nam je grčka muzika toliko bliska i zašto je volimo.
Često se može pročitati da je današnji buzuki gotovo isti instrument kao antička pandura. To ipak nije sasvim tačno.
U staroj Grčkoj zaista su postojali dugovrati žičani instrumenti, među kojima se nalazila pandura. Srodni instrumenti kasnije se pominju pod nazivima fanduros, tamburas i tambura. Oni pripadaju velikoj porodici instrumenata koja se vekovima razvijala na prostoru Grčke, Balkana, Male Azije i istočnog Mediterana.
Moderni buzuki, međutim, nije nepromenjeni antički instrument.
Prema podacima grčkog Nacionalnog registra nematerijalnog kulturnog nasleđa, tamburas je krajem 19. veka počeo da dobija osobine mandoline, mandole i lauta. Dobio je metalne pragove, mehaničke čivije za štimovanje, drugačije telo i čelične žice. Tako je postepeno nastajao instrument koji danas prepoznajemo kao grčki buzuki.
Najtačnije bi zato bilo reći da pandura i tamburas pripadaju njegovoj široj porodici i istorijskoj liniji, ali da se savremeni buzuki oblikovao mnogo kasnije.
Naziv se najčešće povezuje sa turskom rečju bozuk, koja doslovno može da znači pokvaren, slomljen ili izmenjen.
Međutim, u ovom slučaju izraz nije označavao loš instrument niti „sviranje bez tona”, kako se ponekad navodi. Verovatnije je povezan sa izrazom bozuk düzen, nazivom za određeni način štimovanja žičanih instrumenata.
Naziv pokazuje koliko su se muzičke tradicije Grčke, Male Azije, Balkana i nekadašnjeg Osmanskog carstva vekovima preplitale. Instrumenti, melodije i načini sviranja prelazili su granice mnogo lakše nego što danas pokušavamo da ih smestimo u samo jednu zemlju.
Tvrdnja da su izbeglice iz Male Azije tek nakon 1922. godine donele buzuki u Grčku previše je pojednostavljena.
Tamburasi i drugi srodni dugovrati instrumenti postojali su na grčkom prostoru i ranije. Posle Maloazijske katastrofe, međutim, u Pireju i drugim gradovima nastala su brojna mala zanatska udruženja i radionice koje su vodili izbegli majstori iz Male Azije. Mnogi od njih specijalizovali su se upravo za izradu buzukija.
Izbeglice su sa sobom donele i svoje pesme, ritmove, gradske muzičke stilove, načine pevanja i instrumente poput uda, santurija i violine. Njihov susret sa muzikom pirejskih radnika, mornara, doseljenika i svirača bio je presudan za razvoj rebetika.
Dakle, izbeglice nisu donele buzuki u zemlju u kojoj ga ranije nije bilo, ali su značajno uticale na njegovu izradu, širenje i muzičko okruženje u kojem je postao glavni instrument.
Rebetiko se razvijao krajem 19. i tokom prvih decenija 20. veka, a svoj prepoznatljivi gradski oblik dobio je dvadesetih i tridesetih godina.
Njegove pesme govorile su o ljubavi, siromaštvu, zatvoru, izbeglištvu, radu, kafanama, porocima i svakodnevnom životu. Iako je dugo povezivan isključivo sa kriminalnim podzemljem, rebetiko je zapravo bio mnogo šira muzika gradskih radničkih i siromašnijih slojeva.
Buzuki je u toj muzici pronašao svoje prirodno mesto.
Jedan od prelomnih trenutaka dogodio se 1934. godine, kada je osnovana „Tetras i ksakusti tu Pireos”, odnosno „Čuvena četvorka iz Pireja”. Činili su je Markos Vamvakaris, Anestis Delias, Jorgos Batis i Stratos Pajumtzis.
U ovoj postavi bila su dva buzukija, baglamas i vodeći pevač. Markos Vamvakaris i Anestis Delias svirali su buzuki, Batis je bio poznat po baglamasu, dok je Pajumtzis bio pre svega veliki glas ansambla, mada je umeo da svira i prateće instrumente.
Njihov nastup u Mandri Sarandopulosa u Pireju označio je uspon takozvanog pirejskog rebetika, sa jasnijim, čvršćim zvukom buzukija i baglamasa. Grčka komisija Ellada 2021 ovu grupu navodi kao prvu zvaničnu profesionalnu rebetiko postavu sa buzukijima i baglamasima.
Jedan od najranijih sačuvanih snimaka sviranja iz porodice buzukija nastao je još 1917. godine u nemačkom gradu Gerlicu. Tamo su tokom Prvog svetskog rata boravili grčki vojnici, čije su pesme i svirku beležili nemački istraživači.
Kasnije su grčki muzičari u Americi snimali buzuki krajem dvadesetih i početkom tridesetih godina, pre nego što je Markos Vamvakaris počeo da ga uvodi u grčku diskografiju.
Buzuki dugo nije uživao današnji ugled. Konzervativni deo društva povezivao ga je sa siromašnim četvrtima, zatvorima, ilegalnim lokalima i ljudima sumnjivog ugleda.
Tokom diktature Joanisa Metaksasa uvedena je stroga cenzura rebetiko pesama. Menjani su tekstovi, uklanjane otvorene reference na narkotike i kriminal, a pod pritiskom su bili i muzički elementi koje je režim smatrao previše „orijentalnim”.
Buzuki nije nestao. Prilagodio se.
Veliku ulogu u njegovom približavanju široj publici imao je Vasilis Tsitsanis. Njegove melodije, teme i aranžmani napravili su most između starog rebetika i novog grčkog laika.
Važan trenutak bila je i čuvena javna beseda Manosa Hadzidakisa o rebetiku iz 1949. godine. Njegova odbrana ove muzike pomogla je da rebetiko i buzuki prestanu da se posmatraju samo kao zabava sa društvene margine.
Kasnije su Mikis Teodorakis, Manos Hadzidakis i Stavros Ksarhakos uključivali buzuki u velike orkestracije, filmsku muziku i kompozicije nastale na stihove poznatih grčkih pesnika. Instrument iz malih pirejskih lokala stigao je na najveće scene.
Rebetiko je 2017. godine upisan na UNESCO listu nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva.
Važno je napraviti malu razliku. Na UNESCO listi nalazi se rebetiko kao muzički i kulturni izraz, dok je 2022. godine Grčka u svoj Nacionalni registar nematerijalnog kulturnog nasleđa posebno uvrstila trožični i četvorožični buzuki, curas, baglamas i tradiciju zeibekiko plesa.
To je bilo zvanično priznanje ne samo muzici već i znanju graditelja instrumenata, načinima štimovanja, tehnikama sviranja i prenošenju veštine na nove generacije.
Buzuki može imati šest ili osam žica, ali se one ne računaju pojedinačno već po parovima. Zato postoje trihordo, sa tri para žica, i tetrahordo, sa četiri para.
Trihordo je stariji, klasični tip buzukija. Ima šest žica raspoređenih u tri para, a njegovo uobičajeno štimovanje je re–la–re.
Pre nego što je ovo štimovanje postalo standardno, svirači su koristili različite načine štimovanja poznate kao duzenia. Instrument se podešavao prema pesmi, glasu izvođača i raspoloženju koje je muzičar želeo da prenese.
Trihordo je ostao posebno vezan za stari rebetiko. Njegov način sviranja oslanja se na otvorene žice, karakteristične melodijske ukrase i fraze koje nije uvek moguće potpuno isto izvesti na tetrahordu.
Tetrahordo ima osam žica raspoređenih u četiri para. Najčešće se štimuje do–fa–la–re.
Često se navodi da ga je Manolis Hiotis izmislio jednostavnim dodavanjem još jednog para žica. Instrumenti sa četiri para postojali su i ranije. Hiotisova prava inovacija bila je u novom štimovanju, drugačijoj tehnici sviranja i korišćenju električnog pojačala.
Takvo štimovanje omogućilo je izvođenje bogatijih akorda, bržih melodijskih deonica i pesama sa zapadnim i latinoameričkim uticajima. Tetrahordo se naročito proširio tokom druge polovine pedesetih godina i postao dominantan u modernom laiku.
To ipak ne znači da je tetrahordo naprednija ili bolja verzija buzukija. Trihordo i tetrahordo imaju različit zvuk, tehniku i muzički karakter. Mnogi svirači starog rebetika i danas ostaju verni trihordu.
Buzuki nije usamljen instrument. Pripada porodici u kojoj se nalaze i curas i baglamas.
Curas je manji od buzukija, ali obično ima sličan dugačak vrat i šest žica raspoređenih u tri para. Najčešće je naštimovan re–la–re.
Zbog manjeg tela ima nešto uži i tradicionalniji zvuk. Često se koristi u rebetiko postavama kada je potreban ton koji se nalazi između dubine buzukija i visokog zvuka baglamasa.
Baglamas je najmanji član ove porodice. Ima tri para žica i visok, oštar zvuk koji lako prolazi kroz ostatak orkestra.
Njegovo telo se nekada pravilo izdubljivanjem jednog komada drveta. Mala veličina omogućavala je muzičarima da ga lako nose, pa je postao nerazdvojni deo ranog pirejskog rebetika.
Grčki baglamas ne treba poistovećivati sa turskom bağlamom. Iako su nazivi i poreklo instrumenata povezani, današnji grčki baglamas je znatno manji i ima drugačiju ulogu u muzici.
Izrada dobrog buzukija zahteva mnogo više od sklapanja tela, vrata i žica.
Zaobljeni deo instrumenta naziva se skafos. On se najčešće pravi od niza tankih, precizno oblikovanih drvenih rebara koja Grci zovu duge. Ona se postavljaju i lepe preko posebnog kalupa.
Za telo se koriste orah, dud, javor, trešnja, palisander i druge vrste drveta. Gornja zvučna ploča uglavnom se pravi od smrče, jer lako prenosi vibracije žica.
Vrat mora da bude dovoljno čvrst da izdrži veliki pritisak metalnih žica. Zbog toga graditelji kombinuju različite vrste drveta, a u savremenim instrumentima koriste i metalna ili karbonska ojačanja.
Dužina dela žice koji vibrira iznosi približno 68 centimetara kod trihorda i oko 67 centimetara kod tetrahorda. Kod baglamasa je znatno kraća, oko 35 centimetara.
Dekoracije od sedefa, drveta i drugih materijala mogu biti veoma raskošne, ali količina ukrasa ne određuje kvalitet zvuka. Najvažniji su izbor drveta, proporcije tela, konstrukcija vrata i umeće majstora.
Još jedna zanimljivost je da se pre savremenih trzalica za sviranje tamburasa i ranih srodnih instrumenata koristilo čak i pero.
Istorija buzukija ne može se odvojiti od ljudi koji su menjali način na koji se ovaj instrument svira i doživljava.
Među velikim sviračima i učiteljima nalaze se i Janis Papaioanu, Manolis Karapiperis, Kostas Papadopulos, Dimitris Stergiu Bembis i Tanasis Polikandriotis.
Turisti često svaki grčki ples uz buzuki nazivaju sirtakijem. Grci bi na to verovatno imali ponešto da dodaju.
Buzuki se čuje u zeibekiku, hasapiku, hasaposerviku, tsifteteliju, rebetiku i brojnim laiko ritmovima.
Zeibekiko je uglavnom individualni, improvizovani ples. Hasapiko ima sasvim drugačiju strukturu, dok je sirtaki osmišljen za film „Grk Zorba” i kombinuje elemente sporijeg i bržeg hasapika.
Više o tome pročitajte u našem tekstu Kako je nastao sirtaki?.
Muzika Mikisa Teodorakisa za film „Grk Zorba” iz 1964. godine pomogla je da zvuk buzukija postane međunarodno prepoznatljiv. Čuveni „Zorbin ples” pretvorio je buzuki u jednu od prvih muzičkih asocijacija na Grčku širom sveta.
Grčka reč bouzoukia (μπουζούκια) množina je od reči buzuki. Vremenom je, međutim, počela da označava i posebnu vrstu noćnog izlaska.
Kada Grk kaže „pame sta bouzoukia”, najčešće ne misli samo na slušanje nekoliko instrumenata. Misli na veliki noćni lokal sa živom muzikom, poznatim pevačima, orkestrom, svetlima, cvećem i programom koji može da traje do jutra.
U velikim savremenim buzukijama orkestar ima bubnjeve, klavijature, gitare, duvačke instrumente i prateće vokale, ali je stari naziv opstao.
Treba razlikovati nekoliko vrsta lokala:
Ako želite da vidite kako izgleda jedno takvo veče iz prvog lica, pročitajte našu priču o provodu u buzukiji koji se pamti.
I ne, razbijanje tanjira više nije obavezni deo ovakvih večeri. Mnogo češće ćete videti korpe sa cvećem, salvete i goste koji pevaju pored bine. O tome kako je nastao običaj sa tanjirima pisali smo u tekstu Zašto Grci razbijaju tanjire tokom slavlja?.
U Siriji i Libanu postoji instrument poznat kao buzuq. On jeste rođak grčkog buzukija, ali nije isti instrument. Prilagođen je drugačijim muzičkim sistemima, štimovanjima i arapskim makamima.
Grčki buzuki ostavio je trag i u irskoj tradicionalnoj muzici. Irski muzičari su ga tokom druge polovine 20. veka prilagodili svojim potrebama. Irska verzija često ima ravna leđa, drugačije štimovanje i uglavnom se koristi za akordsku pratnju.
Zato instrument koji vidite u irskom pabu može nositi naziv buzuki, ali izgleda i zvuči drugačije od onog koji biste čuli u pirejskom rebetadiku. Njegovu ulogu u irskoj muzici beleži i Irish Traditional Music Archive.
Ako želite da čujete stari stil sviranja, tražite rebetadiko ili lokal koji najavljuje program sa oznakama rebetika i palia laika, odnosno stare laiko pesme.
Najviše takvih lokala ima u Atini, Pireju i Solunu, ali ih možete pronaći i u manjim gradovima. Nazivi i programi lokala često se menjaju, pa pre odlaska proverite ko nastupa, kakva se muzika izvodi i da li je potrebna rezervacija.
U turističkim tavernama buzuki je često deo „grčke večeri”, što može biti zabavno, ali nije isto što i mali rebetadiko u kojem se pesme izvode bez velikog razglasa i scenskog programa.
Ako vam je važna muzika, pitajte da li se svira uživo i da li je program rebetiko, stari laiko ili savremeni laiko. Tako ćete mnogo lakše pronaći veče kakvo zaista želite.
Buzuki nije nastao u jednom trenutku niti pripada samo jednoj epohi. U njegovom telu nalaze se tragovi starih dugovratih instrumenata, zanatsko znanje grčkih i maloazijskih majstora, život pirejskih četvrti, rebetiko, laiko, film i moderna noćna scena.
Bio je preziran, proganjan, cenzurisan i proglašavan zastarelim. Ipak, svaki put se vraćao u drugačijem obliku.
Zato nas njegov zvuk i danas tako lako vraća u Grčku. Ne samo onu sa razglednica, već i onu koju čine luke, stare pesme, male taverne, velike scene i ljudi koji u nekoliko tonova umeju da ispričaju čitav život.
