Postoje pesme uz koje se razgovor u taverni nastavlja, a postoje i one zbog kojih se stolice pomeraju i pravi se prostor. Kada se začuju prvi taktovi „Roze“, neko će ustati da odigra zeibekiko. Ne da bi pokazao koliko dobro zna korake, već da bi nekoliko minuta ostao sam sa pesmom.
Upravo je to muzika Dimitrisa Mitropanosa. Čvrsta, dostojanstvena i duboko povezana sa životom običnih ljudi.
Dimitris Mitropanos (Δημήτρης Μητροπάνος) bio je jedan od najvećih izvođača grčke laiko muzike. Nije mu bila potrebna velika predstava na sceni. Stajao bi pred mikrofonom gotovo mirno, a njegov glas radio je sve ostalo.
Dimitris Mitropanos rođen je 2. aprila 1948. godine u naselju Agia Moni u Trikali. Odrastao je sa majkom i starijom sestrom, bez oca za kojeg je porodica dugo verovala da je poginuo tokom Grčkog građanskog rata.
Kada je Dimitris imao 16 godina, stiglo je pismo iz kojeg su saznali da je njegov otac živ i da se kao politički izbeglica nalazi u Rumuniji. Lično ga je upoznao tek sa 29 godina.
Porodica je živela skromno, pa je Dimitris još kao dečak tokom leta radio da bi pomogao majci. Posluživao je u taverni svog ujaka, a radio je i teške fizičke poslove u pilani.
Ta rana iskustva kasnije se nisu pretvorila u pažljivo osmišljenu javnu priču o „teškom putu do uspeha“. Mitropanos o njima nije govorio da bi izazvao sažaljenje. Jednostavno je pripadao generaciji koja je rano naučila da radi, ćuti i nastavi dalje.
Kada se 1964. preselio u Atinu, Mitropanos je imao svega 16 godina. Prema priči koju je kasnije prepričavao, u jednom noćnom lokalu čuo ga je veliki Grigoris Bithikotsis. Nakon što je zapevao pred društvom, Bithikotsis mu je rekao da treba da postane pevač i odveo ga u diskografsku kuću Columbia.
Tamo je upoznao Giorgosa Zambetasa, kompozitora, pevača i jednog od najvećih majstora buzukija.
Zambetas ga je uzeo pod svoje okrilje i uveo u program kluba „Ksimeromata“. Za mladog Mitropanosa nije bio samo učitelj muzike. Pomogao mu je da se snađe u Atini, štitio ga u svetu noćnih lokala i postao mu gotovo druga očinska figura.
Mitropanos je tada noću pevao, a ujutru odlazio u školu.
Već 1966. godine Dimitris Mitropanos upoznao je Mikisa Theodorakisa, koji ga je pozvao da na koncertima u Grčkoj i na Kipru izvodi delove velikih dela „Romiosini“ i „Axion Esti“.
Za jednog mladića koji je tek počinjao da peva u atinskim lokalima, to je bio ogroman korak.
Prvu malu ploču snimio je 1967. godine. Na njoj su se nalazile dve kompozicije Giorgosa Zambetasa, među kojima i pesma „Thessaloniki“. Nešto ranije snimio je pesmu „Hameni Pashalia“, ali je ona zabranjena u vreme vojne diktature i tada nije objavljena.
Početkom sedamdesetih godina Mitropanos više nije bio samo perspektivan mladi pevač. Njegov glas počeli su da traže najvažniji grčki kompozitori i tekstopisci.
Jedna od presudnih godina u njegovoj karijeri bila je 1972, kada je objavljen album „Agios Fevrouarios“, u muzici Dimosa Moutsisa i sa stihovima Manosa Eleftherioua.
Ovaj album danas se smatra jednim od važnih dela grčke diskografije. Pokazao je da laiko glas može da iznese zahtevne, poetske stihove, a da pesma pri tome ne izgubi neposrednost i vezu sa običnim slušaocem.
Tokom narednih decenija Dimitris Mitropanos sarađivao je sa autorima među kojima su bili Apostolos Kaldaras, Giannis Spanos, Takis Mousafiris, Christos Nikolopoulos, Marios Tokas, Thanos Mikroutsikos, Dimitris Papadimitriou i Stamatis Kraounakis.
U njegovom repertoaru susretali su se laiko i entehno, kafanska neposrednost i ozbiljna poezija. Upravo je u tom spoju bilo njegovo mesto u grčkoj muzici.
Grčka reč „laiko“ (λαϊκό) doslovno znači narodno ili ono što pripada narodu, ali se ovaj muzički pravac ne može sasvim izjednačiti sa onim što u Srbiji nazivamo narodnom muzikom.
Savremeno grčko laiko razvijalo se posle Drugog svetskog rata, oslanjajući se na rebetiko, gradske pesme, buzuki i iskustva radnika, izbeglica i siromašnijih gradskih slojeva.
Teme su bile bliske ljudima: ljubav, izdaja, siromaštvo, samoća, nepravda, tuđina, majka i pokušaj da se sačuva dostojanstvo kada u životu ništa ne ide kako treba.
Mitropanos je imao glas koji je takvim pesmama odgovarao. Mogao je da peva o bolu, a da ne zvuči slomljeno. Mogao je da bude nežan, a da nikada ne sklizne u sladunjavost.
Iako je rođen u Trikali, Dimitris Mitropanos ostao je snažno povezan sa Solunom. Njegova prva objavljena ploča sadržala je pesmu „Thessaloniki“, a mnogo kasnije pojavili su se veliki hitovi „S’ Anazito sti Saloniki“ i „Ta Ladadika“.
Sam Mitropanos govorio je o posebnoj ljubavi prema Solunu i karakteru njegovih stanovnika.
Pesma „S’ Anazito sti Saloniki“, objavljena 1992. godine, postala je jedna od njegovih najpoznatijih interpretacija. Muziku je napisao kiparski kompozitor Marios Tokas, dok je autor stihova Filippos Grapsas.
Dve godine kasnije pojavila se pesma „Ta Ladadika“, posvećena istorijskoj četvrti u blizini solunske luke. Ladadika je nekada bila trgovački deo grada, prepoznatljiv po skladištima i prodavnicama ulja. Danas je to jedan od najživljih delova Soluna, pun taverni, restorana i muzike.
Mitropanos nije rođen u Solunu, ali je načinom na koji je pevao o tom gradu učinio da ga mnogi zauvek povezuju sa njim.
Poslušajte: S’ Anazito sti Saloniki
Poslušajte: Ta Ladadika
„Roza“ je danas jedna od najpoznatijih grčkih pesama i verovatno najpoznatiji zeibekiko Dimitrisa Mitropanosa. Objavljena je 1996. godine na albumu „Stou Aiona Tin Paragka“.
Muziku je komponovao Thanos Mikroutsikos, a stihove je napisao pesnik Alkis Alkaios.
Na brojnim stranicama može se pročitati da je pesma čekala čak dvadeset godina da bude objavljena. Međutim, prema sećanju Thanosa Mikroutsikosa, Alkaios mu je stihove poslao krajem 1985. godine. Mikroutsikos ih je ubrzo pretvorio u muziku i napravio jednostavan snimak, ali je pesma ostala u njegovoj arhivi približno jednu deceniju.
Tek kada je počela priprema albuma sa Dimitrisom Mitropanosom, postalo je jasno da je pronađen glas koji može da je iznese.
Ko je bila Roza, nikada nije pouzdano utvrđeno. Jedno od najčešćih tumačenja povezuje je sa revolucionarkom Rozom Luksemburg, ali Alkis Alkaios nije želeo da objasni kome je posvetio stihove. Zbog toga Roza može biti žena, ideja, izgubljena ljubav, revolucija ili sve to istovremeno.
Mitropanos je nije otpevao kao običnu ljubavnu pesmu. U njegovom glasu ona zvuči kao razgovor sa nečim što čovek nikada nije uspeo potpuno da razume niti da zaboravi.
Poslušajte: Dimitris Mitropanos – Roza
Zeibekiko (ζεϊμπέκικο) je improvizovani ples koji se najčešće igra u ritmu 9/8. Za razliku od sirtakija, nema grupu igrača, držanje za ramena niti unapred utvrđen niz koraka.
Jedna osoba izlazi da igra, dok joj ostali ostavljaju prostor.
Zeibekiko nije takmičenje i ne igra se da bi neko pokazao šta je naučio. Pokreti zavise od pesme, raspoloženja i onoga što igrač u tom trenutku oseća. Zbog toga dva zeibekika nikada ne izgledaju potpuno isto.
Nekada se pogrešno predstavljao kao isključivo muški ples. Danas ga podjednako igraju i muškarci i žene, ali je zadržao lični, gotovo ispovedni karakter.
„Roza“ ima sve što veliki zeibekiko traži: neobičan ritam, stihove koji dopuštaju različita tumačenja i glas koji ne diktira igraču šta treba da oseća.
Kada Grk ustane da igra uz ovu pesmu, ne prekida se da bi mu se neko pridružio. To je njegovih nekoliko minuta.
Najpoznatiji Mitropanosov zeibekiko i pesma preko koje mnogi stranci prvi put otkriju njegov glas.
Pesma čežnje za osobom i gradom. Jedna od onih melodija koje su odavno postale deo identiteta Soluna.
Poslušajte „S’ Anazito sti Saloniki“
Pesma o staroj solunskoj četvrti, njenim noćima, ljudima i skrivenim pričama.
Još jedna velika saradnja Thanosa Mikroutsikosa i Alkisa Alkaiosa sa Mitropanosom. Naslov znači „Uvek nasmejani“, ali pesma je daleko od bezbrižne.
Pesmu su napisali Lakis Papadopoulos i Kyriakos Doumos. Govori o pokušaju da se čovek osveti nekome tako što će nastaviti da živi, voli i postoji bez njega.
Poslušajte „Gia Na S’ Ekdikitho“
Naslov znači „Ugasi mesec“. Jedna od pesama u kojima se najjasnije čuju snaga i zrelost Mitropanosovog glasa.
Pravo laiko pitanje: „Reci mi gde prodaju srca“. Pesmu je napisao Takis Mousafiris, jedan od najznačajnijih autora grčke narodne muzike.
Poslušajte „Pes Mou Pou Poulan Kardies“
Dimitris Mitropanos nije gradio karijeru na skandalima, pažljivo režiranim ljubavnim pričama niti stalnom pojavljivanju u medijima. Bio je poznat kao povučen, odmeren čovek koji je najviše voleo da vreme provodi sa porodicom i prijateljima.
Nije skrivao politička uverenja, ali nije pokušavao da od svoje popularnosti napravi političku karijeru. Podjednako otvoreno govorio je i o ljubavi prema fudbalu i Olimpijakosu. U jednom televizijskom razgovoru našalio se da u Grčkoj postoje dve ekipe: Olimpijakos i njegov rezervni tim.
Na sceni se DimitrisMitropanos ponašao slično kao u životu. Bez suvišnih pokreta i bez pokušaja da bude veći od pesme.
Mitropanos je godinama imao ozbiljne zdravstvene probleme. Nakon transplantacije bubrega u Parizu 2008. godine vratio se pevanju, iako su mnogi mislili da više neće nastupati.
U septembru 2009. održao je veliki koncert u Odeonu Heroda Atičkog u Atini. Snimak je objavljen na CD-u i DVD-u pod naslovom „Ta Tragoudia tis Zois Mou“, odnosno „Pesme mog života“.
Njegov poslednji studijski album bio je „Edo Eimaste“, objavljen 2011. godine u saradnji sa Stamatisom Kraounakisom.
Dimitris Mitropanos preminuo je 17. aprila 2012. godine u Atini, u 64. godini. Sahranjen je dva dana kasnije na Prvom atinskom groblju. Porodica je zamolila ljude da umesto venaca novac poklone prihvatilištu za beskućnike grada Atine.
Zato što njegove pesme nisu ostale zaključane u vremenu u kojem su nastale. I danas se čuju u tavernama, na porodičnim okupljanjima, koncertima i u automobilima tokom kasnih noćnih vožnji.
Mlađi izvođači pevaju njegove pesme, ali ih retko ko pokušava kopirati. Mitropanosov glas nije bio zasnovan samo na tehnici. U njemu su se čuli život, karakter i iskustvo čoveka koji je razumeo ono o čemu peva.
Ako želite da upoznate onu Grčku koja se ne nalazi na razglednicama, počnite od „Roze“. A kada ugledate čoveka ili ženu kako ustaju od stola i ostali im bez dogovora naprave prostor, znaćete da je počeo zeibekiko.
