ZAŠTO ZA GRKE KAŽEMO DA SU NAŠA BRAĆA?

grci

Piše: Aleksandra Blažević

Postoji mnogo razloga zbog kojih volimo da Grke zovemo svojom braćom… neko pominje da je to zbog iste vere, neko zato što se oseća prijatno u njihovoj zemlji, te na svakom koraku može da se uveri u njihovu gostoljubivost… neko, opet misli da to datira još od ujedinjenja Srba i Grka u borbi protiv Turaka ili od onog perioda kada su Grci pomagali nastradaloj srpskoj vojsci nakon Albanske golgote. Sve su to razlozi za koje, manje ili više svi znamo, jer su zvanično objavljivani u knjigama, novinama, na internetu…Postoji nešto što jesu Grci radili, a o čemu se nije govorilo, barem ne javno. Ako imate naročitu sreću, kao što smo je mi imali, onda ćete tu priču čuti upravo od osobe koja ju je i pokrenula i koja i dan danas uopšte ne želi time da se hvali, jer to smatra sasvim normalnim i očekivanim postupkom. U želji da takve priče otrgnemo od zaborava i da ih prenosimo dalje, vraćamo se u nama strašne devedesete godine prošloga veka…



Nije bez razloga tadašnji predsednik Republike Srpske izjavio da Srbi imaju samo dva prijatelja, Boga i Grke.

VIDO – NAD PLAVIM ODROM SRPSKIH RATNIKA

Prijateljstvo između grčkog i srpskog naroda je dobro poznato, ali postoje podaci koji ipak nisu ugledali svetslost dana, a pokazuju koliko se grčki narod u vreme rata u Bosni trudio da pomogne srpskim porodicama.

Ono što mnogi znaju, jeste da je u Vlasenici bilo sedište Grčke dobrovoljačke garde (Ελληνική Εθελοντική Φρουρά), koju su činili dobrovoljci iz bratske nam zemlje. Želeći da nekako pomognu napaćenom narodu u Bosni, oni su učestvovali u mnogim važnim borbama.

No, sve je to politika, pa se njom sigurno nećemo baviti… ono sa čime želimo da upoznamo sve jesu priče građana Grčke, običnih ljudi rekli bismo, koji su na sve načine nastojali da makar malo olakšaju stradanje srpskog naroda u tadašnjoj Bosni.

Jedna od njih nas vodi u grčki grad Kavalu… Godine 1993. je na čelu tog grada bio gospodin Lefteris Athanasiadis, koji je pre koju godinu napustio ovaj svet. Upravo njemu se obratio naš sagovornik, koji je gajio posebnu naklonost prema srpskom narodu. U želji da makar malo pomogne svojoj pravoslavnoj braći u tom trenutku, pitao je gradonačelnika da li postoji mogućnost da bude organizovan neki vid pomoći srpskom narodu u Bosni.



Moramo istaći da je pokojni gospodin Athanasiadis ostao upamćen kao izuzetno dobar gradonačelnik, budući da je na čelu Kavale bio čitavih 16 godina i to u periodu od 1982. do 1998. godine, te je poznat po naročitom unapređenju same opštine, ali i po brojnim humanitarnim aktivnostima, koliko je to bilo u njegovoj moći. Ipak, naš sagovornik nije bio siguran da li će prihvatiti njegov predlog. Ali je gospodin Athanasiadis na to samo odgovorio da mu čita misli, te želeo da čuje kakva je njegova zamisao. A ona je bila vrlo jednostavna… pronaći jedno mesto u Bosni, za početak, dobiti informacije o stradanju i potrebama njegovih stanovnika i, naravno pomoći baš onako kako samo brat bratu u nevolji može da pomogne.

Nedugo nakon toga je čovek velikog srca, koji je sa nama i podelio ovu priču, pronašao Gradišku, nekadašnju Bosansku Gradišku. Podsećanja radi, ne tako davne 1991. godine je ovo mesto bilo takozvana prva linija fronta, a nakon što je susedna Hrvatska proglasila nezavisnost. Samo godinu dana posle toga je 16 pripadnika Vojske Republike Srpske stradalo od napada iz „Lijepe njihove zemlje“… kasnije je u samom centru grada stradao i veliki broj dece i običnih ljudi, a prilikom čuvene operacije nazvane Bljesak.

E upravo je takvu Gradišku izabrao naš sagovornik… tamo je bio rat i sasvim je bilo očekivano da komunikaciju uspostavi tek nakon većeg broja pokušaja. U prvom trenutku, priznaje, nisu mu verovali, ali je čistog srca i otvoreno sa njima razgovarao i naravno uspeo. Poverovali su da će im zaista neki tamo Grk pomoći, ali su ga obavestili i da se u okolini Gradiške bore njegovi zemljaci baš iz Kavale i okolnih mesta. Bio je zatečen, ali istovremeno i obradovan činjenicom da su i drugi Grci pritekli u pomoć Srbima u Bosni… ko je i kako mogao, tako je i pomagao.

U to doba je na čelu Gradiške bio još jedan čestit čovek, gospodin Nebojša Ivaštanin. Upravo sa njim je i komunicirao naš sagovornik, te saznao da u gradu nema ničega… pritom ne mislimo na osnovne životne namirnice samo, nego i na lekove i na medicinska sredstva. Jednom rečju, sve im nedostaje!

Nemojte se iznenaditi činjenicom da je 1994. godine upravo nekadašnja Bosanska Gradiška postala grad pobratim drage nam Kavale u Grčkoj. Nije moglo ništa manje ni da se očekuje od pokojnog gospodina Athanasiadisa, koji je upravo to video kao jedino rešenje. Tačnije, ne mogavši da zadrži suze, pitao je našeg sagovornika šta misli da li će i to pomoći stanovnicima ovog grada da shvate da, ipak i pored svih strahota koje su ih zadesile, imaju na koga da se oslone. Naravno da se nije dovodila u pitanje ideja o humanitarnoj pomoći koja će im biti poslata.



Prvi vid pomoći koji je pružen stanovnicima ovog grada je gotovo neverovatan i o njemu se, naravno nije pisalo u novinama ni tada, a ni kasnije. To možete čuti samo od Grka, koji ne žele time da se hvale, jer ne vide ništa neobično u tome da su ugostili srpsku decu iz ratom zahvaćenog područja. A ne samo da su ih ugostili, nego je prvih 250 – oro mališana, kojima je rat odneo oba roditelja, a i svi ostali koji su sve do 1998. godine dolazili u grčke porodice, tu pronašlo prave prijatelje, koji su im pružili nesebičnu ljubav i kasnije sa njima bili u kontaktu.

Zamisao je bila da srpska deca, uzrasta između 4 i 13 godina, zajedno sa 5 učiteljica koje su ih pratile, borave u namenskim prostorijama, te da im se pomaže u skladu sa potrebama. Međutim, Grci ne bi bili Grci kada ne bi pokazali njihovu nadaleko poznatu gostoljubivost… građani Kavale su tražili da deca budu smeštena u njihove porodice, a koliko su to zaista želeli pokazuje i podatak da su se zaista sukobljavali oko toga ko će prvi da ugosti namučenu srpsku dečicu. Primera radi, javilo se više od 500 grčkih porodica, a mališana je bilo duplo manje… izbor je pao na one prodice koje su imale svoju decu, kako bi srpski mališani za vreme boravka u Grčkoj imali društvo svojih vršnjaka.

GRČKA PESMA KOJU MNOGI SRBI VOLE

Ali ako ste mislili da je to sve što su domaćini priuštili svojim malim gostima, onda ste se prevarili! Osim igračaka, kupovali su im i odeću, obuću, ali i sve ostale sitnice kako bi im, barem na kratko ulepšali život.

Učiteljice koje su bile u pratnji srpske dece su dobile pomoć svojih grčkih kolega, tako da su za tih 20 – ak dana, koliko su boravili u Kavali, svi mogli da nauče i po koju reč grčkog jezika.

Sve ovo se ponavljalo i narednih nekoliko godina, a grčki domaćini su se uvek trudili da svojim gostima iz Bosne pruže sve najbolje. Slali su Grci kasnije i novac svojim gostima iz Bosne, kada i koliko su mogli… plaćali su studije… čak i pripremali miraz devojkama. Eto koliko su oni za njih bili vezani!

Krenuli su naši dobri Grci te 1994. godine put Bosne… krenuo je sa njima i gradonačelnik sa suprugom, ali i svi članovi odbora grada Kavale. Bilo je tu i novinara, ali i građana Kavale, koji su hteli da opet vide mališane koji su im bili u gostima.

Ali nije krenuo samo jedan autobus… krenulo je i 7 šlepera punih onoga, čega je njihovim, sada već dobrim prijateljima u Gradiški nedostajalo. Prehodno su građani Kavale sakupljali pomoć… a ne samo da su Grci slali svoje stvari, nego i novac… opet koliko je ko mogao, ali sigurno od srca.

Put do Gradiške nije bio ni malo lak… granate su padale i sa jedne i sa druge strane. A Grci… eh Grci… Šta može da uradi drugo brat za brata kada vidi njegovo stradanje? Plakali su naši dobri Grci i to kao deca, jer su videli uživo kako se uništava jedna zemlja i njima bratskog naroda.



Na samom ulazu u razrušenu Gradišku veliki plakat dobodošlice grčkoj braći… Susret sa mališanima, koji su imali sreću da osete šta je to filoksenia u Grčkoj i koliko je to gostoprimljiv narod, bio je toliko dirljiv da se ipak ne može rečima opisati.

Upoznao je naš sagovornik tom prilikom i blaženopičivšeg patrijarha srpskog gospodina Pavla, čije je reči dobro upamtio. Znao je naš patrijarh ko su čestiti ljudi i koliko su grčki i srpski narod povezani, te mu je samo rekao „Ti si pravi Grk!“ Iz te četiri reči je sasvim jasno ko su Grci i nema potrebe ništa više reći, jer njihova dela sve govore. Posetili su i Jasenovac i videli kako je srpski narod tu stradao… Upoznali su i srpske borce i generale… pevali su i Srbi i Grci pesmu „Tamo daleko“… pričali i delili međusobnu ljubav, koju je svako od njih osetio.

Bratimili su se i kasnije grčki gradovi sa srpskim… Ali o tome nekom drugom prilikom.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.