25. MART – GRČKI DAN DRŽAVNOSTI

25. MART – GRČKI DAN DRŽAVNOSTI

25. martSutra je najveći nacionalni praznik u Grčkoj. Naime, 25. marta Grci proslavljaju Dan državnosti, odnosno nezavisnoti. Međutim, mnogi će Grci sutra slaviti i imendan.


Dan nezavisnosti

Posle četiri veka robijanja (tokom kojih su grčki jezik, religija i osečaj identita ostali veoma jaki), Grci su 25. marta 1821. godine počeli oslobodilački rat protiv turskog jarma.  Ova borba je trajala sve do 1829. godine.

Bitno je da napomenemo da je nekoliko dana pre navedenog datuma ustanak počeo da se diže na nekim delovima Peloponeza, a među tim ustanicima su bili i veliki grčki heroji – Kolokotronis, Nikitaras i Papaflesas. Zajedno sa ostalim ustanicima, oni su još 21. marta oslobodili grad Kalamatu.

Grčka himna – Najduža himna na svetu

Nošen sjajem pobede svojih sunarodnika, episkop grada Patre, Germanos, blagoslovio je zastavu ustanika u manastiru Velika Lavra na planini Helmos. Moto ustanika je bila parola – „Sloboda ili smrt!” (koja je usko povezana sa stvaranjem današnje zastave Grčke).

Posle bloslovljenja zastave čitav Peloponez se digao protiv Turaka, a zatim i drugi kontinentalni delovi današnje zemlje masline. Godine 1829. nije celokupna teritorija današnje Grčke dobila nezavisnost. Mnogi će na nju čekati još dugi niz godina. Granice oslobođene Grčke išle su od Arte na zapadu, do Volosa na istoku, obuhvatajući Peloponez, južni kraj Rumelije i neka od ostrva koja su bila bliže kopnu.



Atina posle oslobođenja nije postala prestonica. Ta čast je pripala sadašnjem biseru Peloponeza – Nafpliu, koji je tu poziciju ljubomorno čuvao oko pet godina (1829.-1834.)

 

Blagovesti

Pored Dana nezavinosti braća Grci sutra proslavljaju i veliki hrišćanski praznik – Blagovesti. Po predanju, na ovaj dan je anđeo javio Mariji da će roditi Isusa.

Nisu svi Grci pravoslavci

Inače, sutra će imendan proslaviti svi koji se zovu Vangelis ili Evangelis, a i pripadnice lepšeg posla sa imenom Vangelia, Evangelia ili Eva.

 

Kako Grci proslavljaju 25. mart?

Dve stvari su neizbežne tokom 25. marta, a to su: parada i bakalar.

Parada se tradicionalno održava u svakom gradu, selu i varošici. Možemo ih slobodno nazvati školskim paradama, jer u njima učestvuju učenici. Najbolji učenici svojih opština imaće čast da tokom parade nose zastave Grčke.



Međutim, u samom centru Atine se svakog 25. marta održava i vojna parada. Veliki broj Grka će uživati gladajući svoju armiju i njeno oružje.

Dan kada su Grci rekli – “NE”

Širom najjužnije balkanse zemlje će se sutra jesti prženi i hrskav bakalar sa skordalja sosom ( sos od belog luka).

Zašto prženi bakalar? Jer je to jedini način da se jede usoljeni bakalar, pošto nemaju sva mesta u Grčkoj privelegiju da ovu ribu jedu svežu.

Zašto skordalja? Jer su navedena riba i on dobitna kombinacija – pržena hrana podiže pritisak, a beli luk snižava.

 

 

2 Comments

  1. ГРЧКИ РАТ ЗА ОСЛОБОЂЕЊЕ 1821-1829.

    Од пада под турску власт у XV веку, Грци су били међу најповлашћенијим поданицима Османског Царства: имали су верску слободу и свог патријарха, четири положаја у високој државној служби и такорећи монопол средоземне трговине уз помоћ своје велике трговачке флоте. И управо толика слобода и моћ утицале су на Грке да пожеле и више, увећали су њихово осећање неправде и подсећале их на ранију славу.

    Покрет за независност потекао је из богатих трговачких заједница раштрканих по обалама и острвима Средоземног мора, од трговаца који су располагали са 600 бродова и посадом од 17.000 морнара. У Цариграду су Грци управљали Фанаром (пословном четврти) и снабдевали бројне султанове управнике. У Одеси, на Црном мору, у Русији, Грци су 1814. године образовали тајно удружење Хетерију које је припремало револуцију. Постепено је изграђена тајна мрежа по лукама и острвима која је повезивала грчке заједнице у тежњи за истим циљем – слободом.

    Године 1821. за војног заповедника покрета постављен је Александар Ипсиланти, генерал грчког порекла који је био у руској служби. Изгледало је да је дошао згодан тренутак, јер је султан био заузет побуном јањинског паше који је покушавао да у Албанији успостави властиту династију. Ипсиланти је позвао Грке на устанак марта 1821, а архиепископ из Патраса је упутио апел за независност. Кампања је рђаво вођена, па се није добила очекивана спољна помоћ од Русије. Турски јаничари су лако скршили устанак у Влашкој (Ипсиланти је у марту 1821. са једним одредом хетериста прешао из Русије у Влашку и Молдавију у којима је пре тога избио народни устанак под вођством Тудора Владимирескуа). На мору, по острвима и на Пелопонезу настављен је огорчени герилски рат који Турци нису могли да угуше.

    Почетком 1822. цео Пелопонез је био у грчким рукама и представници устаничких крајева су на састанку у Епидаурусу прогласили независност грчког народа. Народна скупштина, којом је председавао Александар Маврокордат, изгласала је први грчки устав сећајући се с одушевљењем демократије класичних времена. Сурово се светећи за своје поразе, Турци су заузели острво Хиос и са свирепом окрутношћу осветили се беспомоћном становништву – 23.000 људи је поубијано, а 47.000 одведено у ропство.

    Ситуација се изменила кад су се умешале моћна египатска војска и морнарица. Способни и бескрупулозни Мехмед Алија, албански муслиман, који је раније био сакупљач пореза, трговац дуваном и заповедник албанског дела у османској војсци, недавно је избацио Турке из Египта и прогласио се за тамошњег пашу. Сада је нудио султану своју способну војску и морнарицу да савлада Грке, у замену за Крит и области Сирије и Палестине.

    Египатска војска је брзо заузела Пелопонез док је флота загосподарила Егејским морем. Европско мнење је било запрепашћено када је открило да се стотине Грка продају као робље по пијацама Каира, али међусобно ривалство европских сила и уверење да “законита” владавина мора да се одржава по сваку цену спречавали су свако заједничко деловање. И Аустрија и Велика Британија су остале врло подозриве према руским тежњама на Балкану. Цар Александар није желео да увреди две тако моћне државе.

    За разлику од владајућих кругова, из целе Европе демократе и родољуби су похрлили у помоћ грчкој борби. Велики песник Бајрон придружио се Маврокордату у Мисолунгију у којем је умро од грознице два месеца касније (1824).

    Од села до села, египатска војска је гасила пламен грчке независности. Мисолунги је пао 1826. Годину дана касније Атина је била присиљена на предају. У грчким рукама је остало само неколико острва на којима је устанак и почео шест година раније.

    Грци су на крају успели да остваре независност јер су им притекле у помоћ европске силе. Позив је упутио Џорџ Канинг, британски министар спољних послова, који је у Грчкој видео прадомовину европске цивилизације. Француска је прихватила позив из наклоности, Русија између осталог и зато што је желела да постигне аутономију за своју словенску браћу у Србији, док Аустрија и Пруска нису биле заинтересоване да подржавају побуну против “законитих” власти, па макар то била и турска власт.

    Споразумом у Лондону (јула 1827) Велика Британија, Француска и Русија су се сложиле да успоставе мирну поморску блокаду источног Медитерана, Дарданела и Пелопонеза како би наметнуле Грцима и Турцима примирје. Турска и египатска флота под командом Мехмед Алијиног сина Ибрахима су биле укотвљене у водама око Наварина, а удружена британско-француско-руска флота под командом британског адмирала Кодрингтона је допловила до њих ради спровођења блокаде. Двадесетог октобра 1827. ова ситуација, која је планирана само као мирна поморска блокада, изродила се у оружани сукоб. Ненамеран, неспретношћу неког турског морнара испаљен хитац са једног турског брода протумачен је код савезника као непријатељски чин и у наваринској луци планула је жестока битка. Удружена британско-француско-руска флота, надмоћнија од непријатеља, нанела је тежак пораз турско-египатској флоти. Савезници су потопили 57 турских и египатских бродова, а да нису изгубили ниједан брод. Након те битке је љуто увређени султан прекинуо дипломатске односе са Великом Британијом, Француском и Русијом, а следеће, 1828. године, избио је рат између Русије и Турске. Тако су Грци своју слободу дуговали неспретности једног турског морнара.

    Руска војска је нападала на Кавказу и Дунаву. Руси су 1829. ушли у Једрене и султан је био присиљен да моли за мир. Мировним споразумом у Једрену (1829), између осталог, дошло је и до признавања грчке независности, готово узгред, и то само делимично, јер нова држава је обухватала само Пелопонез, јужни део грчког копна и неколико острва. Круна ове мале државе је 1832. понуђена баварском принцу, који је постао грчки краљ Ото I.

  2. Srecan Dan drzavnosti nasoj braci Grcima! Zivela Srbija,Zivela Grcka!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *